Piše Ivan Mrđen: Ljubav u doba World cupa

Posle teške operacije, oporavak ne ide baš željenim tempom, i dalje uglavnom leži, u grlu ima ugrađenu kanilu koja mu omogućava da diše i kako tako se sporazumeva, uglavnom sa suprugom Jasminom koja je uz njega dva’espet sati dnevno, osam dana sedmično, početkom jula biće puna godina...

Ona me ovom prilikom zamolila da, dok nešto obavi van kuće, malo duže posedim sa svojim drugarom, a on mi, kad smo ostali sami, uspeo samo da kaže: „Teško mi da govorim, pričaj Ti nešto...“

U toku Svetsko fudbalsko prvenstvo, obojica ga pratimo, ja jer zaista volim „najvažniju sporednu stvar na svetu“, on da nekako prekrati besane noći... Te srede odlučujuće utakmice igrali Bosna i Hercegovina i Hrvatska, za koje obojica navijamo, na dnevni red stigla i priča o najboljima, svi su još na broju i svi demonstriraju snagu, od Argentine i Francuske kao najvećih favorita do Maroka i Norveške kao potencijalnih iznenađenja...

I tako pričam ja, „Cokan“ me sluša, na ekranu repriza neke od utakmica odigranih prethodne noći, nije baš zanimljivo kad znamo rezultat i kad će da padne gol, pa nekako stigoh i do reprezentacije Nemačke. Oni i sa ovim podmlađenim timom potvrđuju čuvenu izjavu Gerija Linekera da je „fudbal igra u kojoj učestvuju dva’esdva igrača, a pobeđuju Nemci“, što se potvrdilo u utakmici sa Obalom Slonovače...

U jednom trenutku rekoh da bi se ovakva nemačka reprezentacija baš dopala čoveku sa kojim je jedno vreme bila u vezi moja majka Ana Zonai (1930-1990), apotekaru iz Majnca, u pasošu mu pisalo Ginter Kovalski (1928-1983), vatrenom navijaču „elfera“ koji su za njegovog života dva puta bili svetski prvaci kao Zapadna Nemačka.

Ispričah i kako su nesretnom Kovalskom u Beogradu 1976. ukrali novčanik, pa je morao da utakmicu polufinala evropskog šampionata gleda sa „severa“, kako ga je neko mlatnuo motkom sa zastavom Jugoslavije po glavi pa je završio u bolnici, kako je iz KBC „Dr Dragiša Mišović“ pobegao na finalnu utakmicu i video onaj čuveni Panenkin penal, zbog čega mu je opet pozlilo...

Posle toga je prvi put došao na oporavak u kliniku u kojoj je radila moja majka, pa je bio baš neprijateljski raspoložen prema radnicama iz Jugoslavije, ali kad se pojavio i dve godine kasnije, kad mu je srce zastalo u Argentini, nekako su njih dvoje pronašli mađarski kao zajednički maternji jezik, pa je njihova priča stigla i do stadiona „Satjago Bernabeu“, kad su u julu 1982. zajedno gledali kako su Paul Brajtner, Karl Hajnc Rumenige i kameraden u finalu tog Mundijala izgubili od Italije...

Razvezao ja tu čudnu istoriju, a moj „Cokan“ u jednom trenutku, pritisnu kanilu pa mi reče „što ne napišeš tu priču, baš je zanimljiva“. Ja ga tada podsetih da se sve to već nalazi u mom romanu „Koverat Ane Zonai“ („Prometej“, Novi Sad, 2021), te da sam mu svojevremeno poklonio jedan primerak, on mi priznade da u to vreme, tih poslednjih godina pred penziju kad mu je sve bilo mnogo teže, nije imao ni vremena ni snage za čitanje...

Osim pomenute priče o Herr Kovalskom, zanimljiva je i priča kako su jugoslovenski gastarbajteri u Zapadnoj Nemačkoj doživeli onu čuvenu „majstoricu“ sa Špancima i Titovu posetu tokom Weltmeisterschafta 1974. godine, te da li je i po koju cenu prodata utakmica sa domaćinima, kasnijim svetskim prvacima... I kako neki nisu preživeli te burne dane...

Nisam baš Gabrijel Garsija Markes, nije to ni „Ljubav u doba kolere“, mada mi zbog korone u vreme pojavljivanja mog prvenca (za sada i jedinog romana) bilo onemogućeno da imam klasične promocije, ali sad dok planetu trese fudbalska groznica, gotovo da bih mogao da čitav poduhvat promovišem i pod sloganom „ljubav u doba World cupa“.

Taman da rasprodam i nekoliko desetina preostalih primeraka...