Piše Ivan Mrđen: Otiš’o u banku

"Ako ćerka pita gde je tata, kaži otiš’o u banku“, rekao sam prošlog četvrtka mojoj Miri kad me je dovezla do Novog groblja, gde smo ispratili na poslednje putovanje kolegu Todora Mutavdžića (1946-2021). Zabrinula se deca što u poslednje vreme često odlazim na sahrane, pa ne vredi da objašnjavam kako je to najmanje što mogu da učinim za svoje kolege, drugare, prijatelje...

Tako smo i Tošu, uz njegovu Mladenku i nešto familije, ispratili samo nas trojica kolega iz slavnih dana „Večernjih novosti“, Ivica Lovrić, Miša Miljković i ja. Mada bih, da sam na vreme saznao, i ja najverovatnije tog četvrtka otišao na sahranu Gorana Mitrovića (1970-2021), prvaka nacionalnog ansambla „Kolo“ i dugogodišnjeg rukovodioca prvog ansambla KUD „Branko Cvetković“.

Preminuo je iznenada, ali onako kako je živeo, igrajući na svadbi koleginice iz „Kola“, a ispraćen je uz dužno poštovanje svih koji u ovdašnjem folkloru nešto znače. Nama u „Cvetkoviću“ Goranče je ostavio dve sjajne koreografije, igre iz okoline Beograda i kolo iz okoline Boljevaca, ali je još veća tuga što to više nema ko da igra, jer se u našim uzurpiranim prostorijama sada trenira brazilska džiudžica.

Možda i pod tim utiskom, u petak nisam imao snage da se na Lešću pridružim kolegama iz „Vremena“ na ispraćaju Dragoslava Grujića (1952-2021), divnog čoveka i možda najpredusretljivijeg kolege koga sam upoznao tokom bezmalo pet decenija bavljenja ovim poslom. Sa Grujom sam poslednji put kontaktirao prošle jeseni kad mi je pomogao da prikupim podatke za moj prilog u svečanom broju povodom 30-godišnjice nedeljnika „Vreme“…

Odavno nisam video ni legendarnog reportera Radio Beograda Milana Anđića (1948-2021), sa kojim sam svojevremeno putovao na Zvezdine utakmice širom Jugoslavije, ali i u Berlin, Hihon i London… Kasnije smo se često sretali i pitali za zdravlje po kraju, dok sam platu zarađivao u zgradi preko puta restorana „Palilula“.

Sahrana Milana Anđića je najavljena za sutra (utorak, 13 časova), na Novom bežanijskom groblju, pa ću, po svoj prilici, morati da ponovim: „Ako ćerka pita gde je tata, kaži otiš’o u banku“.