Malo, malo, posebno u ove vrele dane kad je konačno leto počelo da liči na sebe, na društvenim mrežama se pojavi jedna stara slika, snimljena na nekoj jadranskoj plaži, sada već daleke 1970. godine.

Neko je uz nju odmah nakačio i komentar, tek da odmah budu jasni i motivi i stavovi ne samo “autora”, već i svih koji tako “upakovanu” fotografiju masovno dele i ispraćaju smajlićima, srdašcima i ostalim znakovima odobravanja:

“Plaža 1970. godine. Nema debelih, tetoviranih, plastičnih… Nema ni ležaljki, suncobrana, sunčanih cvikera i raznih kremica… Ljudi razgovaraju jer nema mobilnih telefona, a nema ni belih crta na nebu… Pa nema ništa, jbt!”

Možda baš zbog toga što nije bilo ničega od svega što bi danas bilo snimljeno na istom mestu, nekad smo voleli more i verovali da je ono pravi simbol i zasluženog odmora i brige za sopstveno i zdravlje čitave porodice. Tada pitanje nije bilo koliko, bez petnaest dana se nije ni računalo da si bio, već je sve zavisilo od odgovora na pitanje kako, od preko Sindikata do kampovanja, od ishrane u “sopstvenoj režiji” do raznih kombinacija sa “domaćima”…

Sad, kad je predsednik svega ovoga nastavio svoju besmislenu kampanju protiv letovanja na nekom od bivših nam “naših mora”, plus bratska Grčka, neki dežurni trbuhozborci u pokušaju da nam ogade i uspomene na to mnogo bolje i mnogo humanije doba, pozivaju upomoć i jedan poznati zapis Mome Kapora. Kao ako je on rekao da je sve to bilo bez veze, manje ćemo se smejati aktuelnim glupacima, koji bi da nas danas u to uvere…

“Na plaži 300 ljudi. Viču, dozivaju se. S obližnjeg šanka puštaju muziku, najglasnije što može. Jedno dete nedaleko od mene plače već pola sata, drugo iz plićaka stalno ponavlja: ‘Mama, vidi kako plivam?. Onaj što prodaje sladoled penje mi se na glavu. Uživam, na moru sam!”

Toliko od Kapora. Ako to ne upali, onda kreću “ozbiljnija” pitanja tipa “imaju li stanovnici primorskih mesta duži životni vek”, te “da li su zdraviji od onih koji žive izvan morskih područja”. Ako to “nije dokazano”, onda sledi pitanje: “Čemu onda sva ta maltretiranja, ponižavanja, troškovi, krediti?”

Tretiranje građana Srbije kao maloumnika koji zarad sumnjive satisfakcije “bili na moru” moraju da istrpe mnogo toga i kod kuće i na strani, naročito je izraženo kroz sintagmu “paradajz turizam”. To je kao neka niža kategorija, koja služi samo za podsmeh, zbog čega se onda dodatno proseru dušebrižnici za “nacionalni ponos”, što je opet direktna transverzala ka onome koji o svemu najviše “brine”.

Društvene mreže su, za razliku od podguznih medija u kojima je more pretvoreno u nešto što treba izbegavati, pružile priliku da mnogi vredni, pristojni i dobronamerni ljudi odgovore kako im ništa nije teško ako treba da svojoj deci pruže makar desetak dana boravka na suncu i kupanja u slanoj vodi.

Zbog toga je, u trenutku kad je i sam odlazak na more luksuz, a cene hrane samo skaču, pesma koju je prošle godine napisao i podelio jedan Radoje ponovo postala svojevrsna „himna“ paradajz turista, koja u stihu odgovara na eventualne prozivke zbog paštete na plaži.

Iz koje su najvažniji stihovi “letovati sam hteo, zato sam štedeo” i “hvala Bogu na ovome pesku, suncu, moru”, uz zaključak: “Kad se sve sabere, imam što sam hteo, došao sam da letujem, a ne da bih jeo!“