Ne sećam se baš precizno koje je to godine bilo, kad nas je nekako ujesen naš kolega i prijatelj Voja Tufegdžić u restoranu “Palilula” gnjavio Hamurabijevim zakonikom. Sad tačno znam da je u tom periodu njegov sin Aleksandar pohađao peti razred osnovne…

Baš kao Mirino i moje najmlađe unuče, gospođica Dunja Živanović, koja me je ovih dana zamolila da je malo propitam iz istorije, biologije, srpskog… Pa smo se tako stigli i do najpoznatijeg i najbolje sačuvanog pravnog akta drevne Mesopotamije, uklesanog na steni od crnog diorita, visokoj 2,62 metra. Zakonik je nastao u poslednjim decenijama vladavine Hamurabija, koja je trajala od 1728. do 1686. godine pre nove ere…

Prošlo propitivanje za “ocenu za tromesečje”, pa se i sve navedeno pridružilo gomili nabubanih i već zaboravljenih podataka iz septembra i oktobra, ne samo iz istorije. To me podsetilo na epizodu sa početka školske godine, kad smo Dunji savetovali da se ugleda na sestru Anu, koja u Melburnu pohađa srednju školu i postiže izvanredne rezultate u okviru posebnog SEAL programa za nadarenu decu.

Naša princeza, koja je tih dana nastavu pratila iz Beograda, samo se nasmejala i rekla da to ne bi bilo dobro. “Ja veoma malo učim, ja samo slušam o čemu profesori pričaju, a onda sama istražujem ono što me zanima. Niko ne traži od mene da sve to pamtim ili učim napamet…”

To isto tvrdio je i Džon Holt, američki autor i edukator, pristalica negormalnog pristupa obrazovanju: „Učenje nije produkt nastavničkog predavanja. Učenje je produkt aktivnosti onih koji uče.“

Naša Anči danas puni 14 godina i svi u porodici je nekako smatramo “viđenom za politiku”. U tom smislu na nju se odnosi i jedna izjava Vinstona Čerčila: “Lično sam uvek spreman za učenje, ali ne volim da me neko uči.”