0
Da sam, kojim slučajem, ovih dana urednik gradske hronike u nekom od medija u Dohi, poslao bih ekipe na oba aerodroma, sa zadatkom da prate smenjivanje boja u stajlingu prispelih putnika i njihovih lepših pratilja. U ponedeljak ujutru, na onom starijem, Doha International Airport, sve je bilo u crvenom, jer su iz Dubaija pristizali avioni sa “rekama navijača Srbije”, kako bi rek’o legendarni Radivoje Marković.
Meni, lično, bilo je krivo što nismo sleteli na međunarodni aerodrom “Hamad”, koji je po drugi put proglašen za najbolji u svetu, glasovima putnika a u organizaciji britanske kompanije “Skajtraks”. Pre toga je osam godina tu prestižnu titulu držao aerodom “Čangi” u Singapuru, koji sam, by the way, imao priliku da posetim u vreme njegove neprikosnovene “vladavine”.
Ako na ponekad jednostran aerodromski kolorit utiču red letenja, raspored utakmica i privlačnost pojedinih reprezentacija, već na sledećem bitnom mestu u glavnom gradu Katara (i sveta), Suk Vakifu, sve se to utopa u šarenilo nacionalnih dresova i pravi galimatijas glasova i različitih jezika.
Suk Vakif je, srpski rečeno, gradska pijaca koja je godinama propadala i skoro je dovedena do tačke uništenja. Srećom, 2004. je odlučeno da se sačuva ovo istorijsko mesto, pa je celo područje tržnice renovirano i restaurisano prema tradicionalnoj katarskoj arhitekturi. Tako je ovaj klasični arapski suk odoleo najezdi šoping molova i modernih tržnih centara.
Zato valjda i ima toliko duše i prisnosti na svakom koraku, u mnogobrojnim restoranima i kafićima i po okolnim ulicama, gde su upravo u toku nezvanične utakmice u tome ko će slikati sa što više navijača u nekim drugim dresovima.
U tome su, morate mi verovati na reč, Srbi daleko uspešniji nego (bar dosad) na zelenom terenu!
***
BONUS VIDEO: Trening fudbalera Srbije pred meč sa Švajcarskom