Piše Ivan Mrđen: Kriška voćnog hleba

Vremenom su se i komentari pretvorili u prave slikovnice, posebno povodom nečijeg rođendana, prinove, ostvarenog životnog cilja ili neminovnosti rastanka. Stikeri i kratke animacije zamenili su elementarnu pristojnost da makar u takvim situacijama poručimo nešto sasvim lično svojim prijateljima, kolegama, pa i članovima porodice…“Toliko smo uronjeni u tehnologiju da smo zaboravili ono najvažnije - pravo prijateljstvo. Ako niko ne pročita ovu poruku, biće to kratki društveni eksperiment. Ali ako je pročitate do kraja, želim da u komentaru ostavite jednu reč o nama, da pomenete mesto, predmet, osobu, trenutak koji nas je povezao ili po čemu me se sećate”, tako glasi tekst koji mi je ovih dana poslala moja prijateljica Ema Cvetković. Reč je o eksperimentu “Susret s voćnim hlebom”, čija je ideja je da se vidi koliko ljudi čita postove bez fotografija.Još su gori oni koji ne pročitaju do kraja ni te kratke tesktove. Tako sam se i ja 19. septembra baš obrukao povodom objave Ninusa Nestorovića pod naslovom “Dan kad sam zvanično postao deda” (istina, napisano verzalom), jer požurih da napišem: “Od dede koji je to već 21 godinu, iskreno dobro nam došao. Pa, kad se opet sretnemo da imamo o čemu da pričamo.“Tek posle upozorenja mog prijatelja video sam ceo tekst: “Danas sam bio na pijaci sa Teom i Leom (ćerkom i njenim psom). Kupili smo sve što je trebalo. Tea je vodila Lea na povocu, a ja sam išao pored njih i nosio pune kese i prazne džepove. Na pola puta naišla je majka sa bebom od godinu dana, koja je tek učila da hoda. Dete mi se jako obradovalo i neprestano se osmehivalo. Na kraju, oduševljeno mojom pojavom, uzvuknulo je: DEDA!!! Blago dedi!”Izgleda da se tog dana sjajno zabavljao novosadski šeret, brojeći “čestitke” nas koji nismo mrdnuli dalje od naslova: Dvestatreći, dvestačetvrti, dvestapeti…