Piše Ivan Mrđen: Kriška voćnog hleba

Posle više od deset godina svakodnevnog objavljivanja po društvenim mrežama moram da se složim sa svima koji tvrde da su slike mnogo važnije od svega što napišemo. Ako baš i nema ilustracije, pažnju privlače samo objave svedene na dvadesetak reči, naglašenih veličinom slova ili obojenom pozadinom.

Vremenom su se i komentari pretvorili u prave slikovnice, posebno povodom nečijeg rođendana, prinove, ostvarenog životnog cilja ili neminovnosti rastanka. Stikeri i kratke animacije zamenili su elementarnu pristojnost da makar u takvim situacijama poručimo nešto sasvim lično svojim prijateljima, kolegama, pa i članovima porodice…

“Toliko smo uronjeni u tehnologiju da smo zaboravili ono najvažnije – pravo prijateljstvo. Ako niko ne pročita ovu poruku, biće to kratki društveni eksperiment. Ali ako je pročitate do kraja, želim da u komentaru ostavite jednu reč o nama, da pomenete mesto, predmet, osobu, trenutak koji nas je povezao ili po čemu me se sećate”, tako glasi tekst koji mi je ovih dana poslala moja prijateljica Ema Cvetković. Reč je o eksperimentu “Susret s voćnim hlebom”, čija je ideja je da se vidi koliko ljudi čita postove bez fotografija.

Još su gori oni koji ne pročitaju do kraja ni te kratke tesktove. Tako sam se i ja 19. septembra baš obrukao povodom objave Ninusa Nestorovića pod naslovom “Dan kad sam zvanično postao deda” (istina, napisano verzalom), jer požurih da napišem: “Od dede koji je to već 21 godinu, iskreno dobro nam došao. Pa, kad se opet sretnemo da imamo o čemu da pričamo.“

Tek posle upozorenja mog prijatelja video sam ceo tekst: “Danas sam bio na pijaci sa Teom i Leom (ćerkom i njenim psom). Kupili smo sve što je trebalo. Tea je vodila Lea na povocu, a ja sam išao pored njih i nosio pune kese i prazne džepove. Na pola puta naišla je majka sa bebom od godinu dana, koja je tek učila da hoda. Dete mi se jako obradovalo i neprestano se osmehivalo. Na kraju, oduševljeno mojom pojavom, uzvuknulo je: DEDA!!! Blago dedi!”

Izgleda da se tog dana sjajno zabavljao novosadski šeret, brojeći “čestitke” nas koji nismo mrdnuli dalje od naslova: Dvestatreći, dvestačetvrti, dvestapeti…