3
U Sarajevu sam poslednji put bio pre tačno 15 godina. Mislio sam da je prošlo mnogo manje vremena od tada, jer sam obećao Emiru Ajanoviću, mom drugu iz vojske (one naše JNA) da ću mu doneti primerke lista Sarajevske armijske oblasti “Narodni borac”, u kojima sam ga pominjao. Of course, kao primernog vojnika, dobrog čoveka i pouzdanog oslonca mlađim drugovima…
Početkom te 2008. godine su Mirina i moja nastarija ćerka Milena i naše prvo unuče, gospođica Tamara, naučile da skijaju u Austriji, pa su poželele da novostečenu veštinu provere na Jahorini. Ponudio sam se da ih vozim, upravo zbog želje da u gradu na Miljacki posetim nekoliko mojih prijatelja iz “prethodnih života”.
Slučajno je ispalo da sam prvo otišao kod Emira, a onda više nije bilo šanse da odem na bilo koje drugo mesto, osim onih po kojima me je on vodio. Sa te turneje sam jedino zapamtio bife “Garage”, polulegalni objekat u nekakvoj prostoriji na padini iznad Marindvora (zvanično Marijin dvor), u kojoj su parkirani omanji šank i nekoliko astala sa rasparenim stolicama…
U to vreme u Sarajevu je amabasador Srbije bio moj drug, kolega i vušegodišnji prijatelj Grujica Spasović, koga sam sutradan potražio u zgradi na Obali, gde mi je simpatični čuvar rekao: “Njegova ekselencija danas neće dolaziti. Juče smo imali prijem povodom Dana državnosti, pa je malo potrajalo…” Tako sam, ako ništa drugo, zapamtio da sam se sa Emirom poslednji put zapio 15. februara 2008. godine. I malo od šesnaestog…
Novine koje sam mu obećao sam spremio odmah po povratku u Beograd, ali nekako nije bilo nove prilike za odlazak u grad mojih vojničkih i mladalačkih uspomena. Ali je zato za sva vremena ostalo sećanje na dan našeg povratka, koji sam opisao u svom ćošku na prvoj stranici beogradskog dodatka “Blica” u broju od 18. februara te prestupne 2008. godine:
“Da će biti proglašena ‘nezavisnost Kosova’ uverio sam se juče, malo iza podneva, kad sam video kako auto-pijacom u Ilidži kod Sarajeva kruže i trube automobili okićeni albanskim zastavama. Da sam napustio Federaciju BiH znao sam nekoliko kilometara ispred Doboja, kad se na putnoj oznaci umesto ‘Bosanski Brod’ pojavilo ‘Srpski Brod’. Posle sat i po nepotrebnog čekanja na prelazu kod Slavonskog Šamca i detaljnog pregleda prtljaga našao sam se u Republici Hrvatskoj.
U Srbiji sam negde ispred Sremske Mitrovice čuo na radiju da je Hašim Tači izjavio da je ‘17. februara 2008. godine završen raspad bivše Jugoslavije’. Mogao sam sa Jahorine da se vratim i ‘bratskijim’ i ‘jedinstvenijim’ putem, samo preko Republike Srpske i Srbije, ali me je uplašio sneg kod Sokolca i Han Pijeska. Na ovom drugom putu sam se uverio da ni Tito više ne ide preko Romanije!”
Nekima će možda izgledati narcisoidno ovo citiranje samog sebe, mnogima će sigurno zasmetati navođenje reči “Murtija pre Kurtija” kao istorijske činjenice, ali je sasvim na mestu pitanje koliko smo uopšte svesni da se tog dana dogodilo upravo to – konačan raspad bivše Jugoslavije!
****
BONUS VIDEO: Zašto se „Gardijan“ setio Jugoslavije i jugonostalgije?