Slavio sam juče 74. rođendan, baš kako sam i najavio – više od trideset časova. Dok ovo pišem, nisam još uspeo da prebrojim mnogobrojne lajkove, komentare, stikere, poruke, ćaskanja i deljenja moje jučerašnje objave po društvenim mrežama.
U kojoj sam, za razliku od prethodnih godina, zaboravio da pomenem moje prijateljice Mirjanu Božić, Maju Krasin, Jelenu Nikolić, Anju Ćapin i Danku Milošević i kolege Nenada Čalukovića, Momčila Arbutinu, Zorana Nikodijevića i Željka Jovanovića, sa kojima, već tradicionalno, delim dan kad je rođen Mahatma Gandi… Pa se, evo, izvinjavam i molim ih, kao i redovne čitaoce ovih mojih zapisa, da mi oproste što sam, zadovoljan sobom i sopstvenim životom, zaboravio na zemlju Srbiju i sve ono što se u njoj upravo događa.
Kome je još do torte i dobrog piva, kad smo “posle decenije sistematskog uzgoja jednoumlja tehnologijom đubrenja biračkog tela sadržajem TV kanalizacije, dogurali ‘cara do duvara’, stoka sa Farme je postala Elita, Veliki Vožd je postao diler salama sa troprocentnim sadržajem mesa, a Kosovo je od Srca Srbije postalo iznutrica za prehranu prostodušne sirotinje”.
* * *
Rečenica u navodnicima pripada Zoranu Petkoviću, stalnom saradniku portala “Konkretno”, koji uz ogromne napore održava i vodi moja prijateljica Olga Tomović. Autor, koji za sebe kaže da je “rođen 1952. u Čačku, živi u Srbiji, ali time nije mentalno ograničen”, u tekstu pod naslovom “Srpska se korpa sa Kosova čuje”, predlaže da se 24. septembar 2023. obeleži kao istorijski datum:
“Ali, ako u istorijske čitanke ne uđe kao Dan dizanja Srba na ustanak, neka uđe kao Dan rušenja srpskih iluzija. Ako je Vrhovnom komandantu i najmudrijem (i najodgovornijem) političaru trebalo tri dana da skapira, smisli i obnaroduje šta se to (aman!) dogodilo, šta je ostalo nama, običnoj raji?
Čekaj, pa zar to nije bio taj dugo najavljivani opštenarodni ustanak protiv Kurtijevog terora? Ne, nikako! To se šačica očajnih Srba (nekako?) dokopala kamiona, blindiranih vozila, dugih (i debelih!) cevi da bi… šta? Postavila barikadu? I onda se trapavi šiptarski pandur sapleo o žicu i poginuo? A eksploziv bio buđav? Baš buđav, ili samo ovlažen partijskim vazelinom?”
Ne morate baš da se složite sa svakom rečju, zapetom ili zagradom u ovom Petkovićevom tekstu, ali razmislite kako to mi, sa sedim glavama (i koliko toliko očuvanim mozgom!) pamtimo slične događaje od pre tridesetak godina. Na koje i on podseća:
“Udarne vesti u beogradskom TV Dnevniku tada su glasile: ‘U genocidnom masakru nad golorukim srpskim narodom poginulo dvoje (troje, petoro…) ustaških mupovaca’. Pitanje kako goloruki narod može da pobije naoružane policijske snage, nije se postavljalo.
Zato je ključno pitanje, koje bi danas svako od nas morao da postavi: Kako posle tri decenije loženja na ‘Srbi, narod najstariji’, na ‘Srbija (od Milvokija) do Tokija’ i na ono ‘prva sila na Balkanu, četvrta u Evropi’ najstariji narod nije, bar malo, mudriji?”
PROČITAJTE JOŠ
Petković, koji već decenijama uzaludno juriša na vetrenjače ljudske gluposti, nezavisno od njihovog porekla, popularnosti ili rasprostranjenosti, nudi nam i otrežnjujuće odgovore:
“Da, ova zemlja je natopljena krvlju, ali zašto (aman!) točak istorije mora da nam šlajfuje u mestu? To što su isti ljudi bili na vlasti i nekad i sad, pokazuje da nešto debelo šlajfuje i u mentalnom sklopu našeg naroda.
Jer da nije prolivene krvi, ovaj tragi(komi)čni ‘ustanak srpskog naroda’ bio bi stvarno teška zajebancija! Što reče Mica Trofrtaljka: ‘Ako numeš da radiš mušku rabotu, ne vataj se za šlic’. Vlažne gaće balavih sledbenika pokazuju samo jedno: titranje belih bubrega nezrelog Vođe jedino može da svrši kao uzalud prosuta sluz. Takoreći – isprazno kurtenje i konanisanje.”
Konan je, ako niste znali, bajkoviti holivudski lik koji landara velikim mačem, glumio ga mlađani Švarceneger. Zato je u pravu Petković kad pita šta je uopšte bio cilj ove naše „specijalne operacije“? Dizanje opštenarodnog ustanka? Provociranje Kurtija da prekomernom represijom izazove reakciju međunarodne javnosti? Da dokažemo neophodnost postojanja Zajednice srpskih opština? Ili neodrživost takozvane Republike Kosovo?
“Izgleda ipak, kad se ispod svega podvuče crta, da je Kurtijeva ‘Takozvanija’ neuporedivo ozbiljnija država od naše. Jer njihove institucije (uključujući vojsku, policiju i tajne službe) su perfektno odradile posao.
Za samo 24sata, uz minimalne gubitke, dokazali su da mogu da neutrališu napad oružane grupe (pa bili to kriminalci, teroristi, ustanici ili vanzemaljci) i da su, koliko-toliko, pravna država!
Ne, nisu krenuli da ‘redom hapse Srbe’. Čak su (bar u reklamne svrhe!) oslobodili trojicu ‘zbog nedostatka dokaza’. Povrh svega, ispalo je još i to da (aman!) oni štite srpske svetinje od pravoslavaca koji razbijaju manastirske dveri, ugrožavaju monahe i hodočasnike i remete duhovni mir.”
* * *
Džaba ovdašnji tabloidi urlaju da je ta “Takozvanija” mafijaška država u času kada naše pravosuđe od narko-dilerske “Jovanjice” pravi rasadnik ljubičica.
“Dvadeset godina posle Slobe, sloboumnom narodu sloboliki političari opet uvaljuju bajke o svojoj premudrosti, svemoći i herojstvu. Višegodišnje duvanje u kosovske trube, plus redovno pasuljansko puvanje, završilo je, po ko zna koji put, kao smrdljivi vetar. Zato ne plači, srpski rode, nije u pitanju suzavac, to Veliki Vođa opet prdi u čabar.
I za kraj, sad više ne znam šta su Petkovićeve reči, a šta ono što svakome ko misli svojom glavom ne izbija iz glave poslednjih dana:
“Između korpi sa jeftinom salamom, jogurtom i šamponom i Košara punih jeftinog ‘topovskog mesa’ neko bi, konačno, morao da postavi pitanje: Kad veličina stvarnih, životnih problema (a ne generisanih u TV studiju) pokaže da je Veliki Vođa samo mali, slatkorečivi manipulator, možda je vreme da ga menjamo? Ili da ga, kao u normalnim državama, ponovo zamenimo sistemom?
Da, ljudi, sistem, a ne zvona i TV praporci! Da se zna ko kosi, ko vodu nosi, ko reklamira salame, a ko vodi državu!”
