Piše Ivan Mrđen: Našem meni rođendan…

Danas punim 74 godine. Kako je nedavno napisala moja ispisnica Milena Stojićević, “mnogo i malo, prošlosti previše, a budućnost neizvesna”.I još dodala: “Svaki dan je nedelja. Ne moraš ništa. Biraš. A život ističe. Polako, da te ne uplaši. Otišli su neki meni dragi ljudi. Sudbina ljudska. Sećanja. Žiške se polako gase. Previše pamtim. Uglavnom, lepe stvari. Takozvani pijano je nastupio u mom životu…”* * *Negde sam pročitao da nam je najbolja godina u životu ona kad datum rođenja pomnožimo sa dva. To baš nije pravedno prema nama sa malim brojevima, mada u mom romanu “Koverat Ane Zonai” postoji čitavo poglavlje o toj 1953. godini, kad su se moji roditelji nekako sastavili u čuvenoj “Udbinoj zgradi” u Beogradu i počeli da žive “nešto nalik na sreću”. Zbog čega verujem da nisu propustili da nekako obeleže moj četvrti rođendan…Četrnaest sam napunio kao učenik osmog razreda osnovne škole “Đorđe Krstić”, one stare u Radničkoj ulici, tokom nesretnih devedesetih naseljene izbeglicama iz raznih delova bivše zajedničke države i uopšte “uvek ista sirotinja neka”… Mi smo tada sa ocem i našom novom mamom Janjom živeli u osamnaest kvadrata dvorišnog stana u staroj Doksimovoj, što je unapred ukidalo svaku mogućnost da pozovem drugare, još manje pegavu Mirjanu Nikolić iz “engleskog odeljenja”, u koju sam bio ozbiljno zaljubljen…Deset godina kasnije živeo sam u starom poštanskom vagonu na Banovom brdu, dva placa od čuvenog restorana “Stara trešnja”. Iako su moje momkovanje, i dok sam živeo sam u Doksimovoj i u tom neverovatnom stambenom objektu, obeležile svakakve proslave, manje žurke a više pijanke, nisam ni pomislio na na rođendansku proslavu, jer sam tek počeo probni rad u “Večernjim novostima”, a i u to vreme smo gospođica Mirjana Gligić imali nekih problema u našem zabavljanju, koji nas nisu sprečili da se iduće jeseni venčamo.Drugi dan oktobra 1983. godine nas dvoje smo dočekali u našem trosobnom komfornom stanu u Novom naselju u Šimanovcima, kao ponosni roditelji tri prelepe devojčice. Sa dve dobre plate u kući, jedini nam problem bio što smo dobijali bonove za samo 40 litara benzina, a naš “fića” trošio tri puta više. Zato je, koliko se sećam, proslava odložena za neka bolja vremena, jer niko od naših prijatelja nije imao goriva za rasipanje, a i nama su trebale pare za kupovinu bonova od onih kojima je i tih četr’es litara bilo mnogo.“Onda su došle devedesete, tužne i nesretne, fobične, u udžbenike i u čitanke ušle su bitange obične”, što bi rek’o Balašević. U oktobru najgore od svih “godina koje su nam pojeli skakavci”, one hiperinflatorne 1993. koja je na svoj način obeležila čitavu poslednju deceniju prošlog veka, već smo počeli da se nostalgično prisećamo prethodnog života. Iako smo se preselili u Beograd, pa potom otkupili lep komforan stan na Konjarniku, više ništa nije bilo kako smo zamišljali…Onima koji sada pune četrdeset i neku, mogu samo da poručim da se nadam da neće poput mene potpuno izbrisati iz pamćenja ovaj period svog života. Mada nas u ovim pijano godinama, i na tu posledicu devedsetih podseća moj omiljeni kantautor: “Kasno je da se paniči, dali smo šansu da se ludilo ozvaniči…”* * *U oktobru 2003. godine, već smo uveliko bili „zvezdarci“, mada je naša sadašnja kuća bila na pola puta ka sadašnjem obliku i izgledu. Tih dana sam mogao da ostanem bez posla, jer mi je bilo krivo što posle dvogodišnjeg samostalnog uređivanja „Blica nedelje“ (oktobar 2001. – avgust 2003.) nisam uključen u rad na novom konceptu (projekat vodili Marko Stjepanović i Marko Petrović). Zato sam u jesen 2003. prihvatio ponudu iz jedne poznate marketinške agencije da postanem njihov „stručni konsultant“. Ubrzo se pokazalo da je tamo važnije sedenje „od devet do pet“ nego kreativnost, a ni plata nije bila baš onakva kakvu smo dogovorili.Tada sam predložio Brani Paroviću, uredniku sportske rubrike „Blica“, da napravim feljton „Srbi i Real“, jer se Partizan predvođen Lotarom Mateusom plasirao u Ligu šampiona, a u grupi imao čuvene „galaktikose“. Punih dvadeset dana pisao sam o našim ljudima koji su trenirali (Miljan Miljanić, Vujadin Boškov, Radomir Antić) ili igrali u Realu (Milan Janković, Peđa Mijatović, „Vojvoda“ Spasić, „Rambo“ Petković, Perica Ognjenović), kao i o nezaboravnim utakmicama Partizana i Crvene zvezde sa slavnim madridskim klubom.A onda mi je sredinom novembra Veselin Simonović rekao: „Ne mora niko da zna da si bilo gde odlazio. Septembar ti je stari odmor, oktobar ovogodišnji, a za novembar ti priznajem ovaj Real. Sad je vreme da se realno vratiš i preuzmeš Beogradsku rubriku!“* * *Tako je realno nastala legenda, koju su na svoj način obeležila moja svakodnevna „obraćanja naciji“, prvo u „Blicu“, a evo već tri i po godine i na portalu Nova.rs. Zahvaljujući tome, iz knjige „Sa Tadića na Vučića“, mogu da prepišem komentar za moj 64. rođendan:Početkom oktobra 1949. godine u američkom časopisu o nauci i tehnologiji “Popular Mechanics”, najavljujući nezaustavljiv napredak računara, nepoznati autor je napisao da “računari u budućnosti neće težiti više od jedne i po tone”. Drugog oktobra iste godine u vršačkom porodilištu je moja majka Ana Zonai (u to vreme drugarica Mrđen), posle relativno lakog porođaja, rekla: “Ovo moje dete neće nikad neće imati problema sa težinom”. Danas sam težak kao 64 prosečna lap-topa, što je još jedan dokaz da je krajem prve polovine prošlog veka zaista bilo teško predvideti kako će ovaj svet izgledati šest i po decenija kasnije.Jedino me brine, što je na dan mog rođenja, na otvaranju novog stadiona u Vršcu odigrana utakmica između državne reprezentacije Jugoslavije i selekcije Vojvodine, jer je Jugoslavija već igrala protiv svih svojih delova, koji su u međuvremenu postali samostalne države.* * *I, za kraj, eto me na “koti 74”. Da sam u Beogradu, verovatno bih otišao do “Starog bunara” ili “Zlatnog opanka” i popio neko piće sa drugarima, pošto ponedeljkom ne radi meni sve omiljeniji Klub ljubitelja narodne muzike mog prijatelja Vladana Raspopovića.

A možda bih skoknuo i do platoa ispred Filozofskog fakulteta da vidim kako ide obnova murala posvećenog Zoranu Đinđiću. Ovaj performans je ujedno i najava za događaj „Mi menjamo noć za dan! Plato je naš“, koji je planiran baš za večeras.Kao što je rekao Dimitrije Dimić, jedan od članova grupe „Studenti protiv nasilja“, velikani i dobri ljudi neće ostati uprljani u očima istorije. Kao svojevrsnu pozivnicu doživeo sam ove njegove reči: „Zoran Đinđić je jedan od čelnika promene autokratskog režima Slobodana Miloševića i mi nećemo dozvoliti da mračne sile koje su ga ubile nastave sa skrnavljenjem njegovog lika i dela!“