0
Zamerila mi mlađarija da sam u minula dva dana širio defetizam u pogledu daljeg razvoja aktuelnog “majskog prevrata”. Razumljivo, najviše bode oči reč “propao” u naslovu ovog i tekstova koje sam objavio prekjuče i juče.
Ne bih sebi pridavao baš toliki značaj, jer teško da masovnost, energiju i dostojanstvo protesta “Srbija protiv nasilja” može da ugrozi bilo čije pojedinačno razmišljanje na temu “šta i kako dalje”. Ali zato, s druge strane, može da ima tragične posledice svako prenebregavanje loših iskustava iz prethodnih sličnih poduhvata. Posebno onih s kraja 2018. i tokom 2019. godine, jer je većina najvažnijih aktera i dalje veoma prisutna na ovdašnjoj političkoj sceni.
Takva upozorenja mogu, u krajnjoj liniji, da budu od koristi i zaista impoznatnom broju mladih ljudi koje prvi put vidimo na beogradskim ulicama. Mada i oni sami umeju da izvuku prave pouke, baš kao što sam napisao posle šetnje od pretprošlog petka, kad je na nečije pitanje “gde su studenti”, jedna devojka odgovorila: “Tu smo, tu smo, ali samo pojedinačno. Ne treba nam novi Čeda!”
“NEKI NOVI KLINCI”
Inače, ta 2019. godina počela je uz slogan “neki novi klinci”, pa su na prvoj strani prvog januarskog broja NIN-a osvanuli Jelena Anasonović, studentkinja Fakulteta političkih nauka, Martin Bežinarević, student Fakulteta za diplomatiju i bezbednost i Aleksandar Stanojković, muzički producent, uz optimistički naslov: “Pametni, mladi i nezaustavljivi”.
PROČITAJTE JOŠ
Iako su njih troje predstavljeni kao “samo neki od koordinatora protesta koji se održavaju svake subote u Beogradu, od kojih Aleksandru Vučiću nimalo nije dobro, iako to vešto prikriva”, bilo je očigledno da Srbija nije spremna za nova lica. Njih troje ubrzo su izloženi linču prorežimskih medija, ali i po društvenim mrežama, gde su ih podmuklije napadali oni koji s njima šetaju nego kojekakvi “botovi”.
U pozadini svega valjala se ideja, koju sam, priznajem, i ja naivno podržao da “na čelo protesta pod hitno mora da se stavi ozbiljna politička snaga i ozbiljan politički lider”. To, svakako, nisu bili potpisnici famoznog “Sporazuma sa narodom”, kojim se opozicija 6. februara 2019. obavezala da će se zajednički boriti za slobodne medije i poštene izbore, ali i da, ukoliko se ne ispune uslovi za fer izborni proces, na izborima neće učestvovati.
Predstavnici opozicije svečano su se obavezali i da će, kad se uspostave uslovi za slobodne izbore, raditi na formiranju jedne zajedničke liste, na kojoj bi pored stranačkih kandidata bili i predstavnici sindikata, strukovnih i građanskih udruženja, studenata, profesora, akademika i javnih ličnosti.
Nakon izbora, stajalo je u tom dokumentu, biće formirana “vlada stručnjaka koja ima period od godinu dana da uvede definisane sistemske mere, nakon čega će biti raspisani slobodni izbori”. Takva vlada imala bi dvanaest ključnih zadataka, da ih sada ne ponavljamo, jer sve to treba da se uradi i kad (i ako) jednom dođe do promene vlasti u Srbiji.
“ROGOVI U VREĆI”
Svoj potpis na ovaj dokument stavili su osnivači Saveza za Srbiju (Dragan Đilas lično, Boško Obradović – Dveri, Zoran Lutovac – Demokratska stranka, Nebojša Zelenović – Zajedno za Srbiju, Milan Stamatović – Zdrava Srbija, Borko Stefanović – Levica Srbije, Vuk Jeremić – Narodna stranka, Slaviša Ristić – Narodni pokret Srba sa Kosova i Metohije „Otadžbina“, Janko Veselinović – Pokret za preokret, Željko Veselinović – USS Sloga), Jovan Jovanović – Građanska platforma, Zoran Živković – Nova stranka, Sergej Trifunović – Pokret slobodnih građana, Boris Tadić – Socijaldemokratska stranka, Tatjana Macura – Stranka moderne Srbije, samostalne poslanice Ana Stevanović i Marinika Tepić.
Pošto se tek nekolicina potpisnika u međuvremenu preselila u rubrike tipa “kucamo na vrata zaboravljenih asova”, a od “Saveza za Srbiju” kao njegove okosnice nije ostao ni kamen na kamenu, pošto je ne mali broj stranaka bojkotovao bojkot pandemijskih izbora u junu 2020. godine, pošto se deo ekipe u međuvremenu okupio u Đilasovoj Stranci slobode i pravde, kojoj su najveći politički protivnik bili i ostali kao fol koalicioni partneri narodnjaci, pošto se nesretni Boško prometnuo u “državotvornu opoziciju”… poštedeću vas daljeg smaranja pričom o tome šta nam je donelo vreme kad su pomenuti “rogovi u vreći” preuzeli proteste…
U TUNELU, USRED MRAKA…
Jedino što je iz subote u subotu bivalo sve očiglednije je da niti oni, niti “izvorni organizatori” ne znaju šta će sa narodom. A njega je bilo, bez obzira na zimu, sneg, bljuzgavacu…
Možda i zbog toga je u subotu 23. februara te 2019. godine isplanirana najbesmilenija šetnja u novijoj istoriji, ona kroz Terazijski tunel. Moj australijski prijatelj Miroslav Olenjin je slike sa tog događaja okarakterisao kao “dovoljan dokaz da su organizatori protesta budale”. “Toliko ljudi natrpati u tunel? Šta da je izbila vatra, da je neko ubacio suzavac? Nastao bi stampedo sa mnogo stradalih”, to su samo neka od pitanja na koja organizatori, po njegovom mišljenju, “već posustalih protesta” nisu imali valjane odgovore.
Za razliku od mog prijatelja, predsednik svega ovoga nije smatrao da su protesti “posustali”, pa je naredio, pošto je on uz sve čime se bavi i predsednik Fudbalskog saveza, da se “najveći praznik našeg fudbala” umesto u sredu 27. februara odigra u subotu 2. marta, sa početkom baš u 18 časova. Još providniji bio je pokušaj da se nezadovoljni građani zadrže u kućama neočekivanom “poslasticom” u vidu televizijskog prenosa na svim kanalima sa nacionalnom frekfencijom.
Pokazalo se, međutim, da osim pedesetak (ne više) pravih ljubitelja fudbala kojima je “večiti derbi” još nekakva svetinja i osam, devet stotina (možda ni toliko) službenih lica (policajci, redari, medicinske ekipe, semenkari i navijači zvani sportski novinari, baš tim redom po važnosti) dilerska bagra na tribinama i njihovi “šefovi” u ložama – nisu i više nikad neće biti “motorna snaga” promena u Srbiji.
“Danas sam išla na protest, redovno kao i svake subote. Subotom je Beograd lepši nego ostalim danima. Živ. Diše. Peva. Danas sam u tom putu do platoa i zaplakala. Tek tako. Odjednom. Kroz glavu mi je prošlo sve što preživljavamo, sve što nam se dešava, kako nas drže kao taoce u rođenoj zemlji, u jednom, jedinom životu koji imamo. Umesto da vikendom idemo na izlete, putujemo, budemo bezbrižni i uživamo, mi se batrgamo i vapimo za pravdom i dostojanstvom, vapimo za normalnim životom koji nemamo. Koji su nam oteli. U zemlji gde sam rođena, koja je natopljena krvlju mojih pradedova, ja moram da tražim da mi se dozvoli da normalno živim! U zemlji gde ništa nikome nažao nisam učinila, otela, ukrala, povredila, kaznu za parkiranje bre nikad nisam dobila, moram da strahujem od bitangi, samo zato što nisam kao oni! Što sam više mislila o tome, brže sam išla ka platou. Besna. Užasno besna…” – napisala je te prve subote u martu naša sugrađanka Irena Desivojević Simonović.
SEĆANJE NA DEVETI MART
Tim povodom sam napisao da će “svi koji budu upropastili ove proteste zarad nekih svojih sitnih kalkulacija takođe biti zapamćeni kao obične bitange!” Zato je nekima mnogo značila činjenica da je deveti dan marta te godine bio subota. Iz sećanja, po principu „o pokojniku sve najlepše“, izvlačili su neke stare slike i sumnjive impresije o jednom traljavo organizovanom i bez ikakve koncepcije vođenom protestu, koji je odneo dva života tog dana i još mnogo hiljada puta dva života tokom svega što se kasnije događalo.
I tada mi je najviše smetalo što taj dan svojata nekadašnji vuk koji je danas pretposlednji vučić, čovek koji je zarad nekontrolisanog gazdovanja Beogradom (čitaj: stanovima, potkrovljima, dozvolama za gradnju…) šest godina kasnije prodao prvog demokratski izabranog gradonačelnika Zorana Đinđića… Zbog svega toga sam veoma ponosan na komentar koji sam objavio te memorijalne subote:
„Ovi protesti koji već peti mesec nagoveštavaju da u Srbiji nije sve izgubljeno ’iskaču iz domena poznatog, jer ljude na ulicama ne zanima ni ko ih organizuje, ni ko govori, ovo je jedno potpuno novo iskustvo’, kako je to na tviteru primetila Irena Živković. Zato ništa Deveti mart, ništa ’Čedo, oženi me’, ništa ni pretpetooktobarsko iskustvo, danas je samo Subota. Sa velikim „S“, nova, prolećna, drukčija… koja zahteva i novo promišljanje šta i kako dalje umesto ponavljanja prethodnih grešaka i zabluda.“
MITINGOM NA MITING
A onda je nastupio period kad su širenju, snazi i uticaju protesta mnogo više doprinosili naprednjaci i bratija, od slogana „nek’ ih je i pet miliona“ do raznih nepodopština (Babić, Jutka, Vulin, Vesić po Beogradu, putujući autobuski cirkus, „46 miliona puta bolje“, otvaranje 18 fabrika u jednom danu…) nego što su „organizatori“ i opozicija umeli da to iskoriste i odrede pravi smer i realan cilj kretanja.
I pored toga, bilo je očigledno da se zbivanja u Srbiji ubrzavaju i postajalo je sve jasnije da nam nema spasa ako se vratimo na predkrvavokošuljsko stanje. Što se, na žalost, pokazalo kao tačno!
Ono što je u tom trenutku ohrabrivalo bila je činjenica da su i po drugim gradovima i varošima, što petkom uveče što subotom, organizovana slična okupljanja, što je postepeno širilo i krug učesnika, i mrežu govornika…
Tako je i moj neprežaljeni prijatelj Slaviša Lekić (1959-2021) u petak 15. marta uveče govorio u Kovinu, na skupu „1 od pet miliona“: “Patriotizam jeste poslednje utočište hulja ako pod patriotama podrazumevamo ove naše vlastodršce koji se usta krcatih nacionalnim interesima busaju u srpske domoljubne grudi, dok su im džepovi i računi puni stranih valuta. Zato je patriotski pitati kad ćete, mafijo, prestati da nam od države pravite kartel? Patriotski je pitati: hoćeti li nam mirno vratiti otetu državu ili da je opet osvajamo? Patriotski je pitati: zašto primaju plate premijerka, ministri, predsednica Skupštine, načelnik generalštaba, republički javni tužilac, direktor katastra, gradonačelnik Beograda, glavni urednik RTS-a … ako sve te poslove obavlja jedan čovek? Patriotski je pitati: kako mislite da sutra živite pored nas, posle ovih sedam godina, koliko nas maltretirate, jašete i ponižavate?”
Četiri godine kasnije sve o čemu je govorio Slaviša je i dalje aktuelno, a pitanja koja je postavio bez ikakvog odgovora. Tome, bojim se, neće mnogo pomoći ni događaji koji nam predstoje krajem ove sedmice.
Jer i oni su, na neki način, repriza nečega što je dovelo do postepenog kraha protesta s kraja 2018. i tokom 2019. godine.
Prvo je, ako niste zaboravili, tada još koliko toliko udruženi potpisnici „Sporazuma sa narodom“ najavili „konačni obračun“ za subotu 13. april, što se pokazalo kao traljavo organizovan i bez ikakve koncepcije vođen protest, na kome se okupilo dvadesetak hiljada ljudi. (Ovo kao aritmetička sredina između 7.500 koliko je utvtrdila policija i pet puta više po proceni organizatora.)
Sve je završeno „davanjem roka od šest dana“ vlastima da prihvati tri osnovna zahteva: formiranje zajedničke komisije vlasti i opozicije za definisanje fer i poštenih izbornih uslova, izbor novog sastava Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i izbor tehničkog i uredjivačkog tima Radio-televizije Srbije i Radio-televizije Vojvodine.
„Odgovoreno“ je na isti način, kao što će se to učiniti za dva dana, pa je za petak 19. april 2019. sazvan „najveći miting u istoriji“, uz već poznatu dramaturgiju i ikonografiju (direktni prenosi na svim televizijama sa nacionalnim frekfencijama, pritisci na zaposlene u javnim preduzećima, autobusi, sendviči, ismevanje po društvenim mrežama…)
O ukupnoj atmosferi u Srbiji tih dana mnogo bolje od mene pisao je moj prijatelj Petar Mošić, kome je baš za taj petak bilo zakazano, pa “zbog vanredne situacije” otkazano otvaranje izložbe njegovih radova “Zlatni presek” u galeriji “X Vitamin” na Studentskom trgu:
“Hoće li se ikada unormaliti situacija u našoj zemlji. Jebe mi se za vaše mitinge, kontramitinge, demonstracije, štrajkove, javne podrške ili proteste, odjebite Više! Prava revolucija je kad radiš na sebi, unapređuješ se i usavršavaš, obrazuješ, ulažeš ne sto odsto već trista odsto snage i energije da u ovoj usranoj zemlji nešto ostvariš i postigneš. Ali, mi smo povodljiv narod koji očekuje da će tamo neko drugi, a umesto svih nas, uraditi da bude bolje svima nama. Kako da ne, samo se nadajte! Dok se ne osvestimo od svih manipulacija i dok se ne okrenemo sebi, da prve promene počnemo menjajući sebe na bolje, nikada ništa od ove zemlje neće biti. NIKAD!!! Najiskrenije, posle ove izložbe palim odavde… neću se osvrtati nikad, ikad!”
* * *
Mogao bih ja tako do sutra, prekosutra… da mi nije žao moje prijateljice Vere Vučković koja je svog supruga Miodraga (poznatijeg kao Milan) navikla da mu svakog jutra čita ove moje zapise.
Morao bih da pomenem i sve one gluposti kad se novokomponovani “zavetnik Boško” jedno vreme nametnuo kao najagilniji opozicionar, poput “testeraškog” upada u zgradu Radio-televizije Srbije ili blokiranja Knez Miloševe bez najave… Sve do šatora ispod prozora predsednika svega ovoga, pompezno nazvanog “slobodna zona”, u koji su najviđeniji opozicionari dolazili po nekakvom “rasporedu dežurstava”, a ne zato što im je stalo da budu sa građanima…
Ali, i bez tih detalja valjda je jasno zašto je važno podsetiti se “kako je propao rokenrol” sada već davne 2019. godine.
(Ovo je moj poslednji zapis ove dužine. Od sutra se, ne bez razloga, vraćam na standarnu dužinu do 2.000 karaktera.)
BONUS VIDEO Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?