Na „boljim kioscima“ (Beograđanima mogu da preporučim onaj na pijaci u Mirijevu, jedan na početnoj stanici autobusa 309, zatim kod „Politike“ ili „Beograđanke“...) u prodaji je prolećni trobroj „Ježa“ za tekuću godinu. Numerom 3175, 3176 i 3177, tek da se vidi da nas stotinak koji za ove novine smišljamo šta ćemo da napišemo ili nacrtamo nismo tikva bez korena...
Obično bih u ovakvim prilikama preneo nekoliko aforizama, em kraće, em ubojitije. Ima ih i u ovom broju, samo da pomenem nekoliko: „Razumeli bismo mi šta predsednik govori, ali ne čujemo od aplauza.“ (Dragutin Minić Karlo); „Svaku svoju laž potkrepi izmišljenom istinom.“ (Ljubomir Ilić); „Vođa je od države napravio raj, ali batina iz njega još nije izašla.“ (Ninus Nestorović); „Nije on kriv što sve mora sam. Diktatura je takav oblik vladavine.“ (Dobrivoje Antonić)…
Ovakav način predstavljanja „Ježa“ i „ježevaca“ je poprilična nepravda za autore koji svojim pričama ne samo da popunjavaju mnogo više stranica, već često i daleko ozbiljnije nasmeju čitaoce. Jeste oksimoron, ali ne vidim bolji način da predstavim autore proznih priloga iz najnovijeg „Ježa“.
Pa, pođimo redom: Ljubodrag Stojadinović („Admiral“), Jasmina Bukva („Sa Šolca i konopca“), Milan J. Mihajlović („Zakon mokrenja“), Novo Tomić („Otvoreno pismo glavnom uredniku povodom teksta uvaženog satiričara o čitanju na WC šolji“), Zoran B. Petrović („Čudna i obična bića“), Radivoje Bojičić („Anegdote iz svakodnevnog života“), Mirjana Jurčić („Da me metne ko za kralja“), Dragan Uskoković („Empatija“), Ilija Lakušić („Čas istorije“), Mirko Miloradović („Branko, Ivo, Meša i Momo“), Šimon A. Đarmati („More…“), Vladislav Vlahović („Najbolja satirična priča“), Dušica Milanović Marika („Jembargo“), Raša Papeš („Crni dani“), Perica Jokić („Prvi radni dan“), Zoran M. Jovanović („Koj kude i koj s kuga“), Vesna Tomić („Kompanija“), Miladin Berić („Nacionalno blago“), Nebojša Redžić („Realne misli“), Miodrag Lazarević („Pasji život“)…
Priče su napisali i već pomenuti aforističari Dragutin Minić („Čitač“) i Ljubomir Ilić („Afrička šljiva“), dok teoretičari književnosti tek treba da utvrde kako je Ranko Pivljanin uspeo da pod naslovom „Sve sa srpstvo, a srpstvo ni za Q“ ispiše esej u aforizmima.
Zamerili mi neki što sam u prethodnim najavama propuštao da pomenem i Aleksandra Čotrića, koji je u ovom izdanju „Ježa“ zastupljen i sa prozom (“Priča iz majstorske radionice“) i sa aforizmima, od kojih je jedan pomalo autobiografski: „Kaligula je konja postavio za poslanika. Danas je skupštinski sastav mnogo šarolikiji.“
Uz izvinjenje svim nepomenutim aforističarima, karikaturistima i sve brojnijim pesnicima, još samo da dodam da je u ovom trobroju objavljen i tekst Ivana Mrđena, pod naslovom „U početku je bilo…“. Uz saglasnost autora, prenosim deo tog priloga, dok vas glavno jelo, kako rekoh, čeka na „boljim kioscima“:
U jednom beogradskom soliteru u liftu se pokakilo nečije kuče, pa se to nekoliko dana vozalo gore, dole. U početku su se svi pravili da to ne primećuju, sve dok komšinica Selena sa prvog sprata, koja povazdan, što kroz ”špijunku” što kroz prozor ili sa terase, prati zbivanja po zgradi, nije saopštila da je reč o nedavno doseljenoj gospođici, istina u nešto poodmaklim godinama, koja je iznajmila stan na desetom spratu. I koja ”ne ume ni da se pošteno javi”…
Zbog toga je proteklo još nekoliko dana dok se neko od stanara usudio da opomene vlasnicu psa da bi to trebalo da počisti, jer ženi koju su plaćali da održava higijenu po hodnicima i stepeništu ”nije bilo ni na kraj pameti da skuplja pseća govna”. ”Dama sa psetancetom”, samo ova neudata, rekla “nema problema”, pa je sledećeg jutra zaustavila lift na svom spratu i prosula kofu vode po podu.
Tako je već sasušeni izmet sprala u otvor, ali i pokvasila instalacije, pa lift nije radio deset dana. Zbog toga oni sa viših spratova počeli da bacaju kese sa đubretom u dvorište, pa se usred noći uključivali alarmi parkiranih automobila… A u početku je bilo samo jedno malo govance!
* * *
Nedavno mi je drugar koji je pod stare dane “morao da se učlani tamo gde treba” izložio zanimljivu hronologiju zbivanja u jednom javnom preduzeću, gde on prikuplja poslednje plate pre odlaska u penziju:
“Sve je počelo kad je prvoborac Žile, što znači aktivista još iz onih uličarskih dana, zamolio direktora da nađe neki posao njegovom sestriću, šteta da mlad dečko u naponu snage sedi kod kuće, spava do podneva a od podneva bleji, što po lokalnim kafićima, što u telefon…
Bilo kao u onom vicu, na pitanje ima li škole – nema, ima li radnog iskustva – nema, da li je vredan – pa nije baš, al’ je sto pošto naš, i kao navijač i po sklonostima… Istina, nismo došli do onog da na pitanje kakav je kao čovek dobijemo odgovor ‘bolji je kao radnik’, što ne bi promenilo tok događaja, jer kad Žile nešto naumi to istera do kraja..
Dečko došao, dobio radni sto i kompjuter, odmah instalirao igrice i sve što mu treba da nekako prekrati tih par sati na ‘poslu’. Ubrzo je počeo da dolazi sve kasnije a odlazi sve ranije, pa se po firmi pričalo kako će ‘jednog dana sam sebe da sretne u liftu’…
Problem je nastao kad su mu zaista dali da nešto uradi, pa da ne pukne bruka odmah zaposlili i svastiku jednog drugog zaslužnog člana, koja je dolazila sabajle pre Žiletovog sestrića i završavala što treba, a onda išla u svoj butik, koji joj je zet dodelio već posle njihove prve pobede na izborima.
A onda je avanzovao šef tog sektora koji se nije baš preterano mešao u posao, pa je iz ‘akademije budućih lidera’ poslat neki mladi japajaevac (takvi su naši ‘japievci’), kome ništa nisu značile ni Žiletove ni zasluge onog drugog člana. Radi ‘povećanja efikasnosti’ on je doveo nekog svog kafanskog drugara za ‘koordinatora’ SS tandemu (sestrić & svastika)…
Taj novajlija bio malo tanji sa živcima, pa se već drugog dana posvađao sa svima, a sa Žiletom se maltene potukao… Da ne pukne bruka, odmah ga poslali na rehabilitaciju o državnom trošku, mada se po firmi pričalo da je novi ‘koordinator’ po zanimanju konobar i da u poznatoj banji, uz platu i besplatan boravak, još ima i dodatni prihod, plus bakšiš… Uz zaključak da ‘takva ljiga kakav je ovaj mali ne može ni da ima drugog druga iz kafane, osim konobara…’
Ta govorkanja su uzela toliko maha, da je lično direktor naredio da se formira tročlana komisija koja će ozići u banju i na licu mesta utvrditi činjenično stanje… Nekima je opet bilo sumnjivo što su u “komisiji” dve plavušice koje su se tek nedavno počele da vrzmaju po hodnicima i novi pravnik, koji je doveden da pomaže ‘budućem lideru iz centrale’… Ponajviše zato što su njih troje rekli da im ne treba vozač, a direktor najavio da će nekoliko dana biti na ‘konsultacijama u stranci’…“
Tu sam prekinuo svog drugara, da bih dodao komentar, sa kojim se on odmah složio, mada sam ubeđen da mu nije bilo jasno na šta sam ja konkretno pomislio:
– A u početku je bilo samo jedno malo govance!
BONUS VIDEO: Ivan Mrđen: Šta je nama naša „Borba“ dala?
