Piše Ivan Mrđen: Fini neki ljudi

Posle je sve bilo mnogo lakše, pa sam tako pomislio da li je sličnu dilemu imao i moj prijatelj Veljko Pajović kad je u pošti u Zmaj Jovinoj, negde oko 11 časova pre podne, dok je stajao u redu, popunjavao uplatnicu na pultu i polako se pomerao. Zastade na trenutak, a žena koja je bila iza, počne da ga zaobilazi… Na njegov upitni pogled, sledi njeno velikodušno: “Možete ispred mene, ako baš žurite.”

“Hvala što ste me pustili na moje mesto”, pomisli Veljko, a ja bih samo dodao da u takvim trenucima zaista ne znamo šta da mislimo o sebi samima, jesmo li gospoda ako puštamo bezobzirne da nas gaze ili smo samo obični kreteni.

*     *     *

Na osnovno pravilo svih ovdašnjih redova – “svako ima pravo da se kreće i da bude kreten” – podseća i priča našeg sugrađanina Dejana Rađenovića, koji je tokom minulih praznika stao u red za hleb ispred jedne popularne pekare, sa još tridesetak ljudi.  Posle četvrt sata, pojavi se neka žena niodkuda i poče da ćaska s osobom ispred njega. Pomera se red, pomeraju se i njih dve. Kad se usudio da prošipetlju pita “jel vi to preko reda”, dobio je isti odgovor: “Ne, ali ako žurite, možete pre mene!”

“Vi to mene propuštate?! Odakle vam tolika drskost da sve iza sebe pravite budalama? Stojimo u redu 20 minuta a vi biste sve da nas preskočite?!” – izgovorio je Dejan, trudeći se da grofovskim osmehom zabašuri činjenicu da ga neko pravi budalom.

*     *     *

I draga koleginica Marijana M. Rajić opisuje nervozu u redu u “Maksiju”, jer dete na kasi ne može da se seti kako da izda gotovinski račun. I dok ona pokušava da pomogne, neko otpozadi viče “’ajde bre više, šta daviš”, žena iza nje se breca samo što je samo pogledala da li je spakovala sve kesice sa kafom, koje su obe kupile u nešto većem broju na “akciji”, pre toga je na delikatesu morala da sluša monolog jedne “iz naroda”, koja zna da je “buđav sir živi otrov”, a “kineska hrana još opasnija”… Gledala ona to na televiziji…

Na to je usledio komentar Danijele Lekić iz “Vera”, bio tamo neki popust za penzionere, pa kako reče “hteli da se pobodu noževima”…

“Devojčica na kasi mi se zahvaljuje na savetu da istakne plave oči belom umesto crnom olovkom i pentra se preko tri metuzalema koji su se tu nabili da mi dohvati cigare, a jedan od njih me ljutito pita što ih sama ne dohvatim, rek’o poskočite vi, gospodine, vidi se da ste džentlmen a štap ne nosite kao ja; uskače tu u šesnaesterac gospođa od onih što su se rodile kao babe sa komentarom kako pričom zadržavam kasirku (iako mukica sve vreme kuca)…”

Sve to uz komentar: “Iz kuće treba izlaziti sa šmajserom, u mom slučaju u zubima, jer mi ruke trebaju za ceger i štap!”

*     *     *

Moja prijateljica Jadranka Janković Nešić je probala da uteši gospođu Lekić: “Prošla si bolje od mene na pijaci i u ‘Lidlu’ na Vidikovcu. Sve više verujem u teoriju svoje prijateljice da normalni treba da se zakljucaju u ludaru jer su svi ludaci već napolju!”

*     *     *

Da se odmah razumemo, nije reč samo o mojim ispisnicima i nije reč samo o ponašanju u prodavnicama. Normalan čovek bi morao još više da se uplaši dok čita neke objave sa stranice “Priče iz škole, priče iz života”. Poput ove pod naslovom “Alisa u zemlji čuda”:

“Oseća se neki težak vazduh, koga je obavila koprena neke meni nepoznate zlobe i odsustva empatije. Ponekad se nasmejemo u inat ovom sumornom vremenu, ali više smo uvučeni u sopstvene ljusture. Svako je nezadovoljan na svoj način i pritisnut ličnim brigama - brigama opstanka. O običnim stvarima se ne priča, obično se priča šta je poskupelo i da namirnice za jedan ček traju pet do šest dana. Da li to liči na razgovor prosvetnih radnika? Takav dijalog mi nije poznat za 32 godine radnog staža…

Prvi put u svom radnom veku doživljavam da se roditelj žali na roditelja, o deci se usput kaže neka reč. Nerad i nedisciplinu vlastite dece pravdaju, a krivicu prebacuju na predmetne nastavnike.

Slušam svog brata, primarijusa u školskom dispanzeru: ‘Vidim da detetu nije ništa, ali roditelj navalio da dete nije sposobno za školu i uporno traži opravdanje. Ne pada mi na pamet da se raspravljam sa njim, dajem opravdanje. Ako ti ne želiš dobro svom detetu, šta ću ja?’.

Brod se žestoko ljulja, a pučina daleko. Nema Nojeve barke da se ukrcamo, potonucemo jedan po jedan, ako se nešto ne promeni. Osećam se kao Alisa u zemlji čuda. Neki postupci ljudi su za mene nepojmivi. Valjda što mi je osećaj mržnje i zavisti nepoznat. Ne nazire se kraj ovom tmurnom vremenu, većina nas se moli Bogu da nam sačuva zdrav razum i da zloba i pakost ne zavladaju. To je virus jači od svih virusa i ne postoji vakcina!”

*     *     *

I za kraj moj prijatelj Vladan Ćosić, zadnja pošta Jalovik: “Šta god da napišem na FB, neko se nađe prozvan i uvređen i počinje da vređa. Tako svaki dan izbrišem po nekog iz svog života. Netolerancija, pakost, zavist, zlo... šta li je? U čemu je problem ako kažem da navijam za Partizan, da pijem bela suva vina, da volim nenašminkane žene, da vozim francuske automobile i da poštujem englesku krunu? Zašto bi to nekome smetalo?

Nikad nisam upotrebio reč ‘mrzim’, uvek ‘ne volim’! Ima razlike, zar ne? Dakle, zašto nekome smeta ‘ne volim’? Zar treba svi da volimo isto? Zar nas baš antagonizmi ne teraju napred, ne unapređuju, ne razlikuju od stoke?

Nisam ni deprimiram ni uznemiren, drago mi je što sve manje imam netolerancije oko sebe. Drago mi je što se polusvet briše sam od sebe.”

Ja bih samo dodao, što manje kretena oko nas – to veće šanse da se osećamo grofovski!