Piše Ivan Mrđen: Mesi i Grof u istom timu

Zbog toga je od subote popodne glavna zvezda naših porodičnih WhatsApp, Viber i Facebook objava sada već desetomesečni lepotan, kažu pudlica, pa još neka španska vrsta, tako da nije čudo što je u kući u kojoj svi muški navijaju za Barselonu odmah dobio ime Mesi! Istina, ponosna gazgarica je to ispisala malo drukčije (Messy), tek da naglasi posebnost, jedinstvenost i sve ono “nije što je naš”…

Kad smo već kod sporta… Nekako u isto vreme je moj prijatelj Damir Radović objavio nekoliko fotografija sa njegovom “novom simpatijom”, pod naslovom “Grof ili Kreten, šta lepše zvuči”:

“U njegovom rodovniku piše da mu je ime Grof. Ima dva i po meseca, prima vakcine, piški i kaki tamo gde ne treba i ozbiljan je kreten. Te sam ga ja tako i krstio - Kreten. Mogao je da izgine negde na putu do Vranića, ali je nekako pretekao, što ga je dovelo u zoološki vrt na vrhu Mirijeva. Dosta je zanimljiv, grize, laje ko nezdrav, pa smo se malo i zabavljali”, napisao je ovaj sjajni sportski novinar, koji posle nekoliko prevara od strane kretena u liku osnivača, pokretača i gazda nekih novina za jednokratnu upotrebu zarađuje za život kao pripadnik obezbeđenja na surčinskom aerodromu.

Tamo sam ga video krajem prošlog avgusta na početku Mirinog i mog tromesečnog putešestvija, tamo ga je tih dana zatekao i naš kolega iz srećnih dana “Blica” Nebojša Todorović na polasku na Filipine i Svetsko košarkaško prvenstvo, pa znam da mi Damir neće zameriti što je prva misao kad sam ga video sa “novom simpatijom” bila “valjda je dobro, kad mogu da priušte i kucu”…

Znam takođe da se sa takvim razmišljanjem nipošto neće složiti moj prijatelj Goran Lenny Šarenac, predsednik Kinološkog društva “Novi Beograd”, koji će reći da su možda baš nešto lošije životne okolnosti prava prilika da se stekne “dugogodišnji najbolji prijatelj na svetu”.

Njega sam zamolio da mi ispiše nekoliko saveta za početnike u tom poduhvatu zajedničkog popravljanja sveta oko nas, što bih verovatno poslao našoj “Kici” internim putem, da se nije oglasio i Damir, pa još sa “pogrešnom slikom”…

Bilo kako bilo, evo njegovih saveta, preporuka i upozorenja, onako “iz prve ruke”:

1. Ljubimac nije igračka, ne drži se u rukama (zbog kukova).

2. Dobar veterinar je najbolji prijatelj ljubimcu, slušajte njegove savete.

3. Do 12 meseci najbolje je davati granuliranu hranu i to tri puta dnevno, posle toga preći na dva obroka.

4. Već sa četiri meseca upisati kurs socijalizacije (ne dresure); Razlika izmedju socijalizacije i dresure je što je socijalizacija učenje lepom ponašanju, a dresura učenje veština.

5. Što više se družiti sa ostalim kucama.

6. Ljubimac se uvek drži na povodcu (ne samo zbog zakona,već zbog bezbednosti).

7. Sterilizacijom se ne menja ponašanje ljubimca (dakle ne možete “živahnog” psa smiriti sterilizacijom).

8. Uvek je lakše sa dve kuce, nego sa jednom (paradoks, ali provereno tačno).

9. Ljubimac mora da ima svoj mir, dakle kad spava onda spava, nema maženja i uznemiravanja. Štenetu je, kao i bebi, potreban kontinuiran san, da bi ojačalo i steklo imunitet.

10. Od prvog dana jasno pokazati ljubimcu šta se sme, a šta se ne sme.

11. Izuzetno inteligentnim i radnim rasama, potrebno je i 2.500 puta ponoviti komandu da bi je usvojili. Ovim drugima mnogo više.

12. Strpljenje i ponavljanje su ključ uspeha.

13. Psi - kuce su robovi ponavljanja, vole to i neophodno je.

14. Umesto reči pas, uvek upotrebljavamo ljubimica/ ljubimac ili najbolje kuca u javnom govoru.

14. Kucu uvek oslovljavati samo sa jednim imenom, da ga ne bi zbunjivali.

15. Komande se izvode sa smirenim i tihim glasom (nema vikanja).

16. Komanda ide: ime, pa pauza, pa komanda, na primer: Sedi!

17. Redovno voditi kod grumera, ali svakodnevno nežno četkati, bar tri minuta.

18. Svi ukućani na isti način izdaju komande ljubimcu, jer je to način da ih sluša.

19. Koske nikad ne davati.

20. Nagradice koje se daju prilikom socijalizacije treba da budu suve i lagane za probavu.

21. Nagradice se nikad ne daju bez razloga. Kuca mora da ih zasluži.

22. Odmah naučiti ljubimca da se vozi kolima (ovo veoma pažljivo raditi, prvo na parkingu sa ugašenim motorom, jer je vožnja u početku veliki stres).

23. Klimu u kolima puštati u šoferšajbnu, nikako sa poda automobila da se ne bi pas prehladio ako leži na podu.

24. Stolicu proveravati pogledom svaki put kad vrši nuždu…

Ima toga verovatno još, ali za početak da ne preterujemo sa “novim gradivom” iz jednog potpuno novog životnog predmeta, bar za Marinu i Damira. Dok sam prepisivao ove Goranove “zapovesti”, razmišljao sam da bi nam svima život bio mnogo srećniji, bolji i zdraviji kad bismo se u međusobnim komunikacijama pridržvali nekih osnovih pravila…

Žalosno je što su mnogi spremniji da to prihvate kad je reč o njihovom ljubimcu/ljubimici (i ovde je veoma važna rodna ravnopravnost) nego u svom ponašanju prema porodici, komšijama, kolegama, prijateljima… Problem je, izgleda, o tome što kucama, pa još našim, sve odmah oprostimo i zaboravimo, a ljudima dugo pamtimo i zameramo, ponekad i obične gluposti.

Ima jedan sjajan dijalog na tu temu u knjizi dr Ratka Božovića (1924-2023) i koleginice Marijane Rajić “Ne ostavljaj me” (“Čigota”, Beograd, 2014), kad kolumnistkninja Staša Vukadinović u parku kaže nekom čoveku koji se baš razume u pse i dresuru: “Znate, ja sam oduvek želela jednog ozbiljnog, uzdržanog, nezainteresovanog psa. S takvim psima sam odrastala i takvog psa sam baš htela. A ovaj moj je sve suprotno!”

Odgovor njenog sagovornika je najbolji komentar i za ovaj moj tekst: “A vidite, tako je to u životu, uvek nam dođe ono što nam je stvarno potrebno, a ne ono što mislimo da nam je potrebno!”