Danas je jedan od desetak datuma kad dodatno iznerviram neke koji redovno prate moja svakodnevna „obraćanja naciji“, kako je to voleo da kaže legendarni Stojan Drčelić (1964-2022). Obično o rođendanima Mirinih i mojih ćerki, obavezno na divan dan svih petoro naših unučića, bude povremeno par redova i za nekog od zetova... nakupilo se u minulih dvadeset godina mnogo ličnih i porodičnih objava, pa sam već navikao i na komentare u stilu „dokle ćemo, bre, da čitamo o članovima Mrđenove familije“...

Na današnji dan pre 44 godine rođena je Mirina i moja najmlađa ćerka Marina. Sa nepunih sedam meseci, sa manje od dva kilograma, prva dva meseca provela pod specijalnom pažnjom u bolnici… ima još mali million razloga zbog čega smo nas dvoje, njeni roditelji, ali i kompletna porodica posebno bolećivi prema njoj. Zato mi nije ni na kraj pameti da danas pišem o nekim drugim “važnim temama”…

* * *

Nedavno sam objavio priču kako sam od 1998. do 2001. godine, dok je Marina studirala u SAD, svaki mejl završavao kratkom porukom: DSNSM (Doći će Sve Na Svoje Mesto). Na njen 25. rođendan (9. februara 2005.) poslao sam joj istu poruku sa “duplim dnom”: Svima će nam biti bolje kad dobri ljudi dođu na mesta koja zaslužuju, a još bolje kad loši ljudi stignu do „svojih mesta“!

Rezultat, još malo pa dve decenije kasnije, više je nego poražavajući! Oni za koje smo mislili da su dobri pokazali su svoja prava lica čim su se dokopali kakve vlasti, a oni za koje smo verovali da smo ih se konačno rešili – vratili su se na vlast još gori i još bezobzirniji.

* * *

Najnežniju rođendansku čestitku ispisao sam 9. februara 2011. godine: “Sada već davnog 15. novembra 2000. godine, na dan kad je moja Mira napunila pedeset godina, naša najmlađa ćerka Marina poslala joj je mejl iz Arizone, gde je tada bila na studijama, u kome je napisala: ‘Ponekad poželim da onako, kao na filmu, sedim u tvom naručju, ja trideset a ti šezdeset godina stara, uh bre baš si matora’. Danas kad ‘Kica’ puni i godinu više od te zamišljene scene iz ‘daleke budućnosti’, kad ume ponekad da bude ‘matorija’ od svoje majke, želim samo da je podsetim da nju taj poklon uvek čeka kod kuće i da može da ga uzme kad god poželi.”

* * *

Tada nismo ni slutili da će nam naredne godine, osim istorije, bitno izmeniti i porodičnu geografiju. Tako sam 9. februara 2018. godine, prepisao jedan tekst sa zida dečje sobe Marininih sinova u Dubaiju:

“’I love mum because she brings love and happiness. My mum is special, she makes me feel happy. She is the kindest person in the world…’ Možda je mladi gospodin Petar Petrović iz Dubaija, koji će uskoro napuniti deset godina, imao i boljih sastava, možda je sve ovo napisao zato što su njegov mlađi brat Filip i on tog dana bili kažnjeni, pa nisu smeli ni nos da promole u dvorište niti da taknu bilo šta od elektronike (televizor, kompjuter, tablet, mobilni), ali sa ovih nekoliko jednostavnih rečenica budući Šekspir je rešio moj veliki problem.

Danas je rođendan njihove mame, Mirine i moje najmlađe ćerke Marine, pretposlednji koji počinje dobrom trojkom, ali kad bih ja napisao da ona donosi ljubav i sreću, da je posebna i da je najdraža osoba na svetu, kako sam preveo ovaj Perin traktat o ljubavi, imao bih poprilične probleme sa sve tri ćerke. Njene starije sestre bi sigurno našle način da mi stave do znanja da su malčice ljubomorne, a ona sama bi mi zamerila što nisam komentarisao godinu iza nje, u kojoj je jedan posao dovela do savršenstva, a zatim svom snagom krenula u neizvesnost na potpuno novom području, u nove izazove i dokazivanja. Thanks, Peki!”

* * *

Nepuna dva meseca kasnije, 31. marta iste te 2018. godine, na porodičnom okupljanju u Beogradu povodom proslave punoletstva naše opšte mezimice, gospođice Tamare Janjić, tada već uveliko žiteljke Melburna, na njenu mlađu tetku život se obrušio silinom, koja bi mnoge žene zauvek slomila. O tome sam se usudio da nešto napišem tek pet godina kasnije, kad sam na našem portalu objavio priču pod naslovom “Ona bi to mnogo bolje”. Dakle, četvrtak 9. februar prošle godine:

“Bila je to ljubav na prvi pogled. Znala je ponešto o njemu, tu i tamo bi ga potražila na društvenim mrežama, ali se sve završavalo uzdahom. Tako lep, a tako nedostupan… Ostajala je ipak nada, biće jednog dana…

Kad se preselila u jedan od najlepših gradova na svetu počela je sve češće da ga viđa. Tako blizu a ipak daleko… Sanjarenja o njemu skraćivala su joj putovanja iz udaljenih naselja do posla u centru…

A onda joj je život namestio klopku, u koju bi mnogi upali i u njoj propali… Tada se još više vezala za njega, kao da joj je ta maštarija davala novu snagu. Više pitanje nije glasilo šta ako ne uspem, već šta ako ne dočekam dan da bude moj…

Korak po korak, posao za poslom, nove prilike i nova iskustva, stvari su počele da dobijaju neslućene obrise… Sa njim ili bez njega, svejedno. Neka sad on mene malo čeka, govorila je, kad god bi iskrslo nešto važnije…

Na kraju ga je konačno dobila. Valentino kaiš!”

* * *

Znam da će nekom prilikom Mirina i moja najmlađa ćerka Marina, koja danas slavi još jedan rođendan, mnogo lepše ispričati priču o skupom kaišu poznate italijanske modne kuće, o kome je maštala kad joj svega bilo malo i koga se namerno odricala kad se malo zaimala. Ne zato što je vazda bilo prečih stvari (od školovanja sinova do ulaganja u sopstveni biznis), već zato što se uspeh ne meri stvarima koje posedujemo…

Doktor Vladimir Đurić je jednom prilikom napisao da “svaka budala može biti srećna kad joj dobro ide…” I još dodao: “S druge strane, kad ti loše ide i kad život krene da te lomi, onako kako samo on zna, sasvim je dovoljno ne postati zao, ogorčen, zavidan i zauvek nesrećan… Uzeti sebi vreme da se oporaviš, kako znaš i umeš, ne slomiti se skroz i ne predati se… Pa nastaviti da se boriš za ono što ti je najvažnije, makar i delić toga, ili neku kreativnu esenciju tvojih pređašnjih želja, koja će u novonastalim okolnostima postati dovoljna!”

* * *

Kad smo već kod poklona, za Marinin 26. rođendan sam napisao da bi “istorija odrastanja, ma kako bila lična, mogla da se ispriča nabrajanjem važnijih rođendanskih poklona: ‘lego’ kocke, bojice, Barbika, haljinica, farmerke, bicikl, žurka obična, rukometna lopta, žurka za punoletstvo, jakna, kurs engleskog, mobilni telefon, auto škola, a sad je na red došla i – knjiga.”

Hteo sam, u stvari, da ovaj niz dopunim nečim što, izgleda, dođe sa godinama, kad nam već ništa ne znače ni nakit, ni firmirana odeća i obuća, još manje cveće i torte… Naime, uveliko se šapuće kako bi u Gardens 90, zadnja pošta Dubai, sad kad su se nekako “izgustirali” mačak Bleki i već pomenuti Marinini sinovi, mogao da stigne novi kućni ljubimac. I to samo za mamu!

U oba slučaja, i ako bude i ako ne bude, to je posebna priča, koju ću svakako završiti rečima Nine Sandman: “Jedan pseći pogled govori više nego hiljadu riječi. Taj pogled mnogo je dublji od bilo kojeg analitičkog uma!”