Piše Ivan Mrđen: Evo ide, spuštaj kašiku

Ako je suditi po aktivnostima vladajućih naprednjaka i njihovih trabanata, od puštanja himne pred početak školske godine, prefarbavanja Novog Sada u boje srpske zastave, pa čak i nekih stepeništa po kojima se gazi, sve do mastadonskih platnenih potvrda srpsko-nemačkog prijateljstva u čast Angele Merkel, možemo očekivati kampanju pod radnim naslovom „Mi čuvamo svetinje“.

Borba za poštovanje nacionalnih i državnih simbola, grba, zastave i himne, čemu u ovdašnjim prilikama mnogi dodaju i ćirilicu, za većinu građana Srbije, nije upitna, ali kad se toga dohvati garnitura na vlasti onda se ona pretvara u sredstvo jeftine političke propagande. Em je naglasak na tome „samo mi čuvamo“, em se svaki oprečan stav automatski proglašava za izdaju.

U tom smislu i zastavetine Nemačke i Srbije na dve zgrade uz trasu od aerodroma do Dedinja, na poslovnom delu zapuštene „Geneksove“ kule i na poslednjim spratovima nekad beše BIGZ-a, pokazuju potemkinovsku prirodu ovdašnjeg režima, sklonog svakojakom šminkanju, od ekonomskih pokazatelja do televizijske stvarnosti. Što je očigledno nastavljeno i u kampanji koja je uveliko u toku.

Kad je predsednik svega ovoga krajem avgusta „obišao radove na deonici puta Golubac – Donji Milanovac“ i izjavio da je „veoma zadovoljan onim što je video, vredne ljude, neimare koji na tom putu rade”, jedan od tih “neimara” je pričao da su imali asfalta samo za jednu bagersku kašiku, pa su to tri, četiri puta dizali i spuštali, kad bi im “šef parade” viknuo “evo, ide”… Sve dok On nije i konačno naišao!

Zato je prelazak na „svetinje“, u naprednjačkim predizbornim kalkulacijama, mnogo sigurnije područje, čak i od „budućnosti naše dece“, čime se baratalo na prošlim parlamentarnim izborima. Tim pre što ima i mišljenja da je ta parola prevaziđena, jer je u potpunosti ostvarena. Em su mnoga deca, upravo zbog ove i ovakve vlasti, potražila budućnost negde van Srbije, em su najistaknutiji likovi ove i ovakve vlasti obezbedili bogatu budućnost ne samo svoje dece, već i unuka, praunuka…