0
Zaista mi ne smeta što se oko mene, ovde u Melburnu na Australian openu, savremeni novinari utrkuju ko će brže da pošalje vest ili sliku, da prepriča trač sa društvenih mreža ili uhvati neki dijalog… Takav je sada njihov posao i njima pripada svaki trenutak realnog vremena…
Zaista mi ne smeta što se oko mene, ovde u Melburnu na Australian openu, savremeni novinari utrkuju ko će brže da pošalje vest ili sliku, da prepriča trač sa društvenih mreža ili uhvati neki dijalog… Takav je sada njihov posao i njima pripada svaki trenutak realnog vremena…
Nama, koji smo počinjali u vreme olovnog sloga, nervoznih stenografkinja i fotoreportera koji bi uvek slikali nešto drugo a ne ono o čemu smo mi pisali, vremenom je ostala samo prošlost iz koje zahvatamo više po sećanju nego što koristimo sva moguća pomagala moderne tehnologije. Koja, jel’te, treba znati i pitati šta da pretražuju…
* * *
Tako sam ja, čekajući početak četvrtfinalnog meča Novaka Đokovića i Karlosa Alkaraza, proverio podatak da je desetostruki pobednik ovog turnira prvi put kročio na terene Melburn parka u januaru 2004. godine, kad je sa nepunih sedamnaest prvi i jedini put učestvovao na tzv. Australian Open – Boys’ singles. Tada je u prvom kolu pobedio ‘ajde da kažemo Nemca Mišu Zvereva, starijeg brata njegovog protivnika u ovogodišnjem polufinalu, tada postavljenog za drugog nosioca.
Miša je kasnije imao sasvim solidnu karijeru, pa je 2017. bio 25. na ATP listi. To se ne bi moglo reći za već zaboravljenog Francuza čije se ime i prezime piše Josselin Ouanna, pa vi pročitajte kako vam se sviđa, koji je pobedio Novaka sa 2:1 i poslao ga, po tradiciji na juniorskim turnirima, da igra dubl. Taj momak je tokom karijere učestvovao na sva četiri gren slem turnira, ali mu je najbolji rang tek 88. mesto iz 2009. godine.
Novak je kasnije u paru sa izvesnim Amerikancem Skovilem Dženkinsom, čijom karijerom se ne bavi ni njegova familija, izgubio od američkog dvojca sličnih dostignuća, koji su činili Brendan Evans (takođe igrao sva četiri gren slem turnira, ali mu je najbolji rang 117. mesto iz oktobra 2009.) i Skot Audsema (u maju 2007. bio broj 255 na svetu). Mada su njih dvojica, takvi kakvi su, zapisani kao osvajači tog, kakav je takav je, turnira.
Razmišljajući o tome koliko se mladih igrača kasnije izgubi u sopstvenim karijerama, zaista sam učinio napor da potražim podatke o svima sa kojima se Novak Đoković sretao na početku svoje karijere. Bar ovde na Australian openu, pošto je to jedini gren slem koji imam privilegiju da pratim, evo već sedmi put, a četvrti sa novinarskom akreditacijom…
* * *
Koja mi je u utorak uveče omogućila da, dok su kolege oko mene izveštavale o svakom sekundu dramatičnog četvrtfinala, mirno uživam u 99. pobedi Novaka Đokovića na Australian openu u seniorskoj konkurenciji. Od rezultata (3:1, po setovima 4:6, 6:4, 6:3, 6:4), po mom skromnom mišljenju, mnogo je važniji način kako je kočoperni Španac “zaustavljen u koraku i snu”, što bi rek’o moj najomiljeniji Novosađanin svih vremena.
San je bio da bude jedini teniser u istoriji kome je pošlo za rukom da pre 22. rođendana osvoji sve četiri gren slem titule, pošto već ima US open (2022.), Vimbldon (2023. i 2024.) i Rolan Garos (takođe 2024. godine). A kratak korak mu je nametnuo Đoković, koji je, iako očigledno sputan u kretanju, maksimalno pojačao agresiju svoje igre, nateravši trenutno trećeg igrača sveta da veći deo meča provede u potpunoj defanzivi.
Na radost njegove polovine navijača u dupke punoj “Rod Lejver areni” i svih onih koji su sa “ground pass” ulaznicom posmatrali meč na mnogobroljnim ekranima ispred dvorane, a tu su zaista dominirala srpska obeležja. Njima nije smetalo što se temperatura za manje od tri sata spustila bezmalo 20 stepeni, uz ne baš prijatan vetar, jer ko malo duže živi u Melburnu već je navikao na takve živine amplitude…
Mnogo više ih je nerviralo neplanirano produženje prvog dela duplog programa za utorak uveče, u kome je prva igračica sveta, 26-godišnja Beloruskinja Arina Sabalenka u tri seta pobedila Ruskinju Anastasiju Pavličenkovu (33 godine, 32. na WTA listi).
Bilo je zanimljivo i areni i ispred nje pratiti ponašanje srpskih navijača, koji su posle brzopoteznog prvog seta listom navijali za Sabalenku, da se što pre završi meč, a kad je Pavličenkova pokazala sasvim drugo lice u drugom setu, počeli su listom da navijaju za nju, da je “kazni za ovo naše dreždanje”. U trećem setu su u početku navijali za Anastasiju, ali čim je Arina napravila brejk vratili su se na početno podešavanje i “požurivali” je da se što pre oslobodi teren RLA za glavnu priredbu.
* * *
Of course, sa njihovim ljubimcem u još jednoj glavnoj ulozi u još jednoj velikoj predstavi. U takvim prilikama malo ko se seća prvog meča Novaka Đokovića u glavnom žrebu Australian opena, odigranog pre tačno dve decenije i tri dana pride (18. januara 2005. godine) i neslavnog poraza od Rusa Marata Safina (0:6, 2:6. 1:6). Za utehu je to što je svetski broj jedan iz 2000. godine, kad je osvojio US open, posle Đokovića nanizao još šest pobeda i prvi i jedini put trijumfovao na Australian openu.
Novak se svog debija priseća uglavnom anegdotski, jer je dan uoči meča sa Safinom ofarbao kosu u plavo, pa nije znao da li ga majka Dijana popreko gleda zbog loše igre ili klinačkog stajlinga.
Ona ga je te godine u Melburnu jedina pratila, jer je preveliki trošak i još veći rizik predstavljala činjenica da je Novak prvo morao da igra više nego neizvesne kvalifikacije. A kakva je bila konkurencija u tom rešetu, najbolje kazuju imena tada nepoznatih učesnika, koja su kasnije postala više nego poznata: Švajcarac Stanislas Vavrinka, Francuz Žil Simon, Kipranin Markos Bagdatis, a bio je i jedan iz Srbije koga u poslednje vreme ne pominju u pristojnim kućama…
Novak je prvo savladao Italijana Frančeska Pisarija (u karijeri najdalje dogurao do 233. mesta u julu 2008.), a zatim već pomenutog Vavrinku o kome ne treba trošiti reči (tri gren slem titule, treći na svetu 2014.), da bi mu na kraju čestitao Vesli Mudi iz Južnoafričke Republike, koji je u oktobru te godine ostvario svoj najbolji plasman na STP listi (57. mesto).
* * *
Taj u Novakovoj karijeri veoma važan meč odigran je 15. januara 2005. godine, ali to u tom trenutku nije ništa značilo mnogobrojnim pripadnicima srpske zajednice. O tome mi je ovih dana pričao doktor Miloš Ivanović, rodom iz Kruševca, koji u Melburnu živi već četiri decenije:
“Ja od 1989. ne propuštam Australian open, osim one godine kad nije moglo zbog korone, ali sam skoro isključivo ljubitelj samo kvalifikacionog turnira! Manja je gužva, ima se pristup na više mesta i mogu da se upoznaju ljudi u mnogo relaksiranijoj atmosferi… Tako sam upoznao Noleta kad je imao 18 godina i kad ga niko, osim mog kuma Marka Dumovića i mene, nije podržavao na zabačenom terenu broj 13! Zauvek sam zapamtio kako nam je prišao posle meča da se zahvali, o čemu svedoči i fotografija koju sam napravio u trenutku kad se osmehnuo i počeo da nam prilazi…”
Zahvaljujući mom prijatelju, koga sam upoznao dok smo zajedno tokom kvalifikacija navijali za Libanca Hady Habiba, ova “stara kuka” je dobila priliku da okači nešto što bi moglo da se smatra ekskluzivom. Jeste da je iz 2005. godine, pa nije isključeno da neko ima neku stariju sliku sa mlađim Novakom, ali ako nema bar imam čime da se nadmećem sa mlađim kolegama…
* * *
Dok završavam ovaj tekst ćerka Milena me pita da li ću i danas (sreda) na Australian open, s obzirom da sam se pre samo pet sati vratio iz Melburn parka. Odgovorih joj da moram, jer je na programu treće kola juniorskog turnira u kome Kragujevčanin Ognjen Milić (17 godina, zvanično 1635. na svetu) igra protiv nešto starijeg Švajcarca Henrija Berneta, ali trenutno mnogo bolje rangiranog (784. na ATP listi), zbog čega je i postavljen za desetog nosioca.
Tokom Ogijeva prva dva meča imao sam utisak da niko osim mene ne navija za njega. Bar ne tako glasno…
*************************************
