Piše Ivan Mrđen: Danas je rođendan „Danasa“

A pokretanje dnevnih novina u drugoj polovini devedesetih godina prošlog veka, pa još opoziciono nastrojenih, bilo je više nego poseban događaj, gotovo prava avantura...

„Krenuli smo u ovu avanturu sa uverenjem da za dobre novine nema lošeg trenutka. Kažu nam da je jalov posao gajiti nadu da se naprave ozbiljne novine, a koje neće biti ni dosadne, ni sterline, koje će na jednom mestu podneti i suočiti različita mišljenja onih koji kroje – ili bi bar to želeli – sudbinu ljudi na ovim prostorima. Možda su bili u pravu, nadamo se do – Danas“, napisao je u uvodniku prvenca prvi glavni i odgovorni urednik Grujica Spasović (1950-2020).

On je kao moto osnivača (17 novinarki i novinara sa više od 400 godina profesionalnog iskustva) i tadašnje redakcije istakao ključnu rečenicu „Njujork Tajmsa“: „Niko ne može biti objektivan, ali objektivnost mora biti cilj.“

* * *

Ima u tom prvom broju nekoliko naslova koji i danas mogu da se objave, na žalost samo u „Danasu“ i novinama „Nova“: „Najveći aplauz za mržnju“ (izveštaj sa tribine o položaju Srba u Hrvatskoj), „Više im nismo potrebni“ (protest Srba sa Kosova u Beogradu), „Kad primitivni demagog proziva neprijatelja“ (autorski tekst Adama Mihnjika o beloruskom predsedniku Aleksandru Lukašenku, sa univerzalnim porukama o karakteru svake autokratske vlasti), „Šešeljizacija Srbije“ (tekst psihologa dr Žarka Koraća), „Loš film je apologija kriminala“ (intervju sa režiserom Srđanom Dragojevićem), „Prva opoziciona radio stanica u Zaječaru“ (uz početak rada tamošnjeg Radio „Orfeja“)...

Ne sumnjam da će Zaječar i Kosjerić i danas biti na naslovnoj strani „Danasa“, ali za sadašnji trenutak i promene koje su na političkoj sceni Srbije doneli aktuelni studentski protesti, bar se tako meni čini, mnogo je važnija priča koja je u ponedeljak 9. juna 1997. godine objavljena na poslednjoj strani iz pera Gordane Logar, u to vreme saradnice iz Vašingtona.

Da skratim, reč je o nekom njenom mladom prijatelju koji je 1994. godine iz Beograda otišao u SAD, noseći potvrdu sa jednog od tehničkih fakulteta šta je od predmeta položio i kakve je ocene imao. Drugim pravcima stigla mu je „školarina od prodatih kola, tri tepiha, nešto porcelana i nešto više bakinog nakita“.

Sa univerziteta gde je primljen upozorili su ga da će možda morati da ponovo polaže tri predmeta iz kojih je imao šestice. Bio je spreman na to, sve dok ga iz Federalne komisije za obrazovanje nisu obavestili da mu priznaju sve prethodne ispite. Uz obrazloženje koje su potpisali dvanaestorica uglednih naučnika iz te struke: „Beogradski univerzitet je star više od jednog veka i velikog je ugleda!“

Ovo bi trebalo da pročitaju svi oni koji sada naspram glasa i prkosa sa tog i takvog Univerziteta forsiraju „Ćacilend“, koji akademskoj javnosti suprotstavljaju nekakvu dobojsku turšiju, koji pobunjenim studentima i njihovim profesorima prete otkazima, hapšenjima i „kratkim postupcima“...

„Ova zemlja je gladna istine, ali veliko je pitanje da li to može i da svari“, napisao je moj prijatelj Gruja u pomenutom uvodniku.

* * *

U impresu prvog i narednih stopedeset brojeva „Danasa“ stoji da sam ja u tadašnjoj redakciji zamenik glavnog i odgovornog urednika, a posebna zona odgovornosti bile su mi beogradska i sportska rubrika. Znajući da firma „Dangraf“ nije baš u prilici da isplaćuje visoke honorare, okupio sam novinarske naturščike, pa su se u suterenu zgrade u Jagićevoj 4 našli Srđan Valjarević, Dejan Sretenović, Miloš Šterić, Pavle Opačić, Aleksandar Đukanović, Dejan Ajduković, Stevan Glušac, Ognjen Janković...

Nedavno sam napisao kako, na žalost, nisam imao dovoljno vremena da ih obučim i selektujem na pravi način, te da mi je kao satisfakcija ostalo samo uverenje da sam pomogao Srđanu Valjareviću da se definitivno opredeli za književnost i da sam prepoznao kvalitet koji su pokazali Miloš Šterić (1977-2016) i Ognjen Janković, koji je ubrzo počeo mnogo uspešniju karijeru u hip hop sastavu „Beogradski sindikat“...

Sa ostalima je išlo teže, pa je tako za sva vremena zapamćena anegdota kad sam jednom od svojih pulena dao faks sa pozivom za liturgiju, koju je služio patrijarh Pavle, da bih ga sutradan, u vreme te ceremonije, čuo da ovako razgovara telefonom: „Alo, Patrijaršija... Steva ovde... Je l' počela liturgija... Recite Pavlu da ću malo da zakasnim!“

* * *

U ovih 28 godina, sasvim prirodno, menjala se i rekakcija, i urednici, i novinari, ali su se najmanje menjale ove dnevne novine, u smislu doslednog uvažavanja osnovnih pravila dobrog izveštavanja. U poslednje vreme to sve više prepoznaju i čitaoci...

Nedavno mi je dr Milorad Vučković, zadnja pošta Kumodraž, ispričao kako ga je pre pet godina radnica u obližnjoj trafici pitala „a šta vam je to“, kad bi zatražio „Danas“.

„A onda su, zbog mene, počeli da ga naručuju, u početku dva, kasnije tri, danas već pet primeraka“, priča moj prijatelj i dodaje da je to „odličan rezultat“. I još je dodao da je u istom periodu broj primeraka onog smećoida koji će uskoro da dobije naci-frekvenciju, sa sedamdeset pao na samo - pet!

„Ima nade za moj komšiluk, ima nade za sve nas“, ta njegova optimistička poruka možda je najbolja čestitka svim „danasovcima“ za još jedan jubilej.