“Drug došao iz Zagreba, (prvi put u Beogradu), HR tablice, jutros izbušena guma. Welcome to Belgrade. Ne znam šta se radi u ovakvim situacijama, da zovem policiju…”
Nekako je ispalo da je prvo što sam pročitao na društvenim mrežama u 2025. godini bila ova objava glumca Ammara Mešića, sve sa slikom “neprijateljskog točka” kome su doakali ljubitelji mraka i delovanja iz potaje.
U policiji bi najverovatnije rekli “ko ga ter’o da kolima dolazi u Srbiju”, uz napomenu “zar ne gledate televiziju”, “sad kad su hrvatski špijuni preplavili Beograd, ko će još da se bakće tim sitnicama”… Ta priča je krenula sa najvišeg mesta, zatim je detaljno prepričana od strane podguznih medija i ostalih anal-itičara, da bi se na kraju tog lanca našao neki novi Ilija Čvorović…
Zato mi nije bilo smešno kad sam pre tri dana video na istoj društvenoj mreži sjajnu kompilaciju “novinarskog” ludila i filmske imaginacije. Uz koju je, lik koji “iksuje” pod firmom Ferman napisao: “Mladi hrvatski špijun ili špijuni potpadaju u delokrug Balkanskog špijuna ili možda grešim!? Živ je Ilija Čvorović, umro nije. DJV je iskopirao Iliju od A do Š.”
* * *
Još manje su mi smešna ukrštanja različitih izjava predsednika svega ovoga i jedno vreme našeg komšije sa Zvezdare Kristijana Golubovića. Na kraju svakog preterivanja pojavljuju se karikaturalne verzije rečenog ili učinjenog, ali i oni koji će to uzeti zdravo za gotovo, i kao poziv da nešto “preduzmu”, i kao instrukciju da je “sve dozvoljeno”, i kao opravdanje ako ih iko ikada bude propitivao u vezi njihovih postupaka…
Možda i zbog toga sad imamo pokušaj da se pod firmom nekakvih “lojalista” sve to nekako “legalizuje” i proglasi za “legitiman vid političke borbe”…
* * *
Ovde u Melburnu, dok čekam da počne još jedan Australian open sa koga ću svakodnevno izveštavati, pripremam prve dve knjige mojih komentara sa portala Nova.rs („Bal pod maskama“, maj 2020- jun 2021 i „Idemo dalje“, jul 2021-kraj 2022). Pri tome me najviše zabrinu zapisi o raznim „hitlerčićima iz našeg sokaka“, odnosno o postepenom glajhšaltovanju misli i postupaka tzv. „običnog sveta“…
Tako sam se u septembru 2020. godine, kad nam je zbog korone bilo prilično ograničeno kretanje, prisetio priče iz proleća 1999. o jednoj našoj koleginici iz Novog Beograda. Njeno ime i prezime nisam zapamtio, imam ga negde zapisano ali ni toga ne mogu da se setim, pa bi mi u tom smislu trebala „pomoć prijatelja“, jer je red da u knjizi bude navedeno, makar u fusnoti.
* * *
Elem, ona je tih dana tokom bombardovanja, u vreme skučenih mogućnosti za izlazak i druženje sa svojom „ekipom“, krug kretanja i druženja ograničila na okolinu svoje zgrade, jednog od onih ružnih soliterčina, u čijem prizemlju je nekakva picerija. Četvrte večeri, kad je dat znak za vazdušnu opasnost, njoj je zazvonio mobilni telefon, baš kad je sedela s tim novim „društvom iz kraja“. Bila je to njena prijateljica iz Los Anđelosa, Amerikanka, takođe novinarka, iskreno zabrinuta za svoje prijatelje u Beogradu i prilično ogorčena na ono što su tamo prikazivali CNN i druge globalne mreže. Naša koleginica je promrljala na engleskom da ne može u tom trenutku da priča s njom i, izvinuvši se društvu, izašla u parkić ispred zgrade.
U mraku (tih dana je prilikom opasnosti od bombardovanja bilo obavezno zamračivanje, što je kasnije ukinuto, jer je samo prve noći izvršeno više od tri stotine krađa i obijanja prodavnica) nije odmah primetila da se oko nje okuplja nekakav svet, već je nastojeći da umiri svoju prijateljicu preko Atlantika, veselo čavrljala i ubeđivala da „nije to ništa“, da „ne mogu bombe da pogode nebeski narod“, da „Slobodana Miloševića treba da skine srpski narod a ne NATO“…
Zamislite kako su te njene reči odjekivale u mrklom mraku i tišini uplašenog grada i kako ih je razumelo dvadesetak što napaljenih mlađanih patrijota (sa „j“ obavezno), što matorih dežurnih dušebrižnika, koji svi zajedno od engleskog razumeju samo „korner“. „ofsajd“ ili „hamburger“. Rezultat je bio odvratan, otet i polomljen telefon, nekoliko šamara i teških udaraca u stomak, iz gomile, iz potaje, mučkih i kukavičkih, gluvoća za njena objašnjenja i plač, slepilo mrženje i besa…
Tu priču sam pre nekoliko dana doživeo kao predosećanje da to zlo, kad jednom uhvati, može samo da se pritaji, ali da nikad više neće otići odavde.
* * *
Koleginica je otišla i već godinama živi u Španiji!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare