Piše Ivan Mrđen: Bubanje patriotizma

Hteo sam da umesto zaključka objavim delove nedavne objave Biljane Vasić, nastavnice srpskog jezika u osnovnoj školi “Nata Jeličić” u Šapcu, čisto da se razni nadobudni reformatori i školstva i društva u celini upoznaju sa aktuelnim stanjem stvari “na terenu”, u školskim programima i glavama sadašnjih osnovaca.

A onda sam odlučio da njen tekst pod naslovom “Plava grobnica našeg jada” prenesem u nešto širim izvodima, prvo zato što je sasvim neopravdano prošao bez šireg odjeka, a zatim i zbog pitanja kako je došlo do toga da u vreme sve većeg busanja u junačke grudi i pozivanja na svetlu prošlost jedan nesporno kvalitetan, istorijski značajan i nacionalno emotivan nastavni sadržaj nailazi na toliko nerazumevanje kod sadašnjih sedmaka.

*     *     *

“Može li nastavnik biti neuspešan na nekom času čak i posle trideset godina rada? Može. I te kako može, naročito ako nije u sporazumnom saglasju sa stvarnošću, ako je oblikuje po ličnom modelu i živi u romantičarskim vizijama prošlosti”, tako je počela svoj zapis gospođa Vasić, jednog februarskog dana ove godine, kad je “došla iz škole potpuno poražena”.

Možda bih to mogla nazvati kulturološkim šokom. Već je noć, imala sam čitavo popodne da shvatim u čemu je problem, ali rešenje nemam. Samo se osećam bedno i neuspešno. Pitam se u čemu je problem, a znam da deca nisu kriva. U mom svetu deca nisu nikad kriva. Krivi smo mi koji ih učimo i oblikujemo. Ne mislim samo na školu, već na ukupno društvo. Jer, dete gaji celo selo.

Dan je počeo uobičajeno. Pre časova pregledam neke dečije prezentacije koje su dobili kao deo projektnog zadatka za obradu narodnih pesama o Kosovskom boju. Prilično sam zadovoljna, pravim samo male korekcije, pišem sugestije kako bi ih navela da unaprede svoj rad, kad na poslednjem slajdu, gde oni vole da se našale i obično napišu „hvala na pažnji“ ili nešto slično, nailazim na sliku Vladimira Putina sa tim natpisom. Zbunjena sam jer ovo nisam očekivala, bar ne u kontekstu kosovskog ciklusa pesama, u stvari nisam očekivala ni u kakvom dečijem kontekstu, ali onda vidim da su poslali i drugu verziju bez te slike uz obrazloženje da je došlo do greške. Osetim olakšanje, ali ne zadugo, jer to su deca šestog razreda. Odakle im uopšte ideja da dnevnu politiku mešaju sa kosovskom legendom?!

*     *     *

Posle toga pregledam plan za današnje časove. Imam ih samo tri, a poslednji je u sedmom razredu prava poslastica, “Plava grobnica” Milutina Bojića. Volim ovu pesmu, volim Bojića, mislim da ne postoji snažnija antiratna poruka od njegovih stihova: „Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova“. Radujem se, ali u sedmom razredu nisam predavala već četiri godine, uzimam čitanku, vidim da je data integralna verzija pesme, izdvajam celine na koje ću staviti poseban akcenat jer za jedan čas ne mogu zahvatiti sve.

Čas počinje, pričam o vremenu kad pesma nastaje, o istorijskom trenutku, ali sve što govorim odbija se od mene kao da udaram u šupalj zid. Ne dodirujem ih, gledaju me ravnodušno. Dodajem još detalja, govorim o stradanju, beznađu i prkosu, pominjem izraz golgota i tu počinje moja golgota.

Jer niko ne zna šta znači reč golgota. Pitam ih da li su na časovima veronauke govorili o Hristovom stradanju. Jesu. Jedva nekako dolazimo do veze između pojma Hristove golgote i svake druge ljudske golgote, pa i naše albanske. Kad se najzad iščupam iz ovoga, pre čitanja pesme, za svaki slučaj tumačim nepoznate reči, one za koje ja smatram da su im nepoznate i koje kao takve nudi i autor čitanke.

Radost me je već napustila, ali ne i volja da ih pesmom dohvatim. Nadam se nekom odjeku, ali već posle čitanja shvatam da sam u teškoj zabludi. Sa tumačenjem zapinjemo već na prvoj strofi, već na stihu „Stojte galije carske! Sputajte krme moćne!“. Ne znaju šta su galije i šta je krma. Objašnjavam. Pokušavam da ih navedem da protumače zašto je „opelo gordo“, a „voda sveta“, kakav je stav lirskog subjekta, koja su osećanja dominantna, odakle svečani ton, zašto ponos, zašto zahtev za apsolutnom tišinom. Ništa. Muk. Ravnodušnost.

Ne znaju šta znači reč gordo. Opet tumačim i pitam se da li oni to meni namerno rade ili stvarno ne znaju. Ne, stvarno ne znaju. Jedva se čupamo iz refrenske strofe, pa ih upućujem na naredne tri gde je predstavljena vizija te ogromne grobnice. Tražim da ih pročitaju ponovo, da pokušaju zamisliti takav pejzaž. Pola ne čita. Čitam ja ponovo, naglašavam naročito pojedine deonice, zastajem tendeciozno želeći da osete stravu tišine koja se iz svakog stiha čuje. Želim da osete sav jad, užas i nevericu nad ovakvim stradanjem, nad mirnom površinom vode ispod koje počivaju huljade duša. I opet zvekećem u prazno, nema odgovora, nema saosećanja, nema zapitanosti, nema žaljenja.

*     *     *

Čas neumitno teče. Ostala mi je samo trećina. Vidim da mi je poraz evidentan, ali nastavljam. Vodim ih na sledeću celinu gde se povezuje ogromna žrtva sa novim bojištem, gde se iz smrti izlazi na polje pobede i života, gde „iznad oca pokoj gospodari, tamo iznad sina povesnica biva“. Malo je reći da ne dobijam odgovore. Potpuno im je nejasan pojam svesne žrtve. Potpuno im je nejasno kako „deca klikću pod okriljem slave“ dok u njima ključa krv očeva. U poslednjem minutu časa ih pitam da li bi razumeli kad bi bilo rečeno da reprezentacija u fudbalu klikće pod okriljem slave. Šta bi to značilo? Jasno im je. To bi značilo da su pobedili.

E, tu se desio moj poraz. Kod fudbala razumeju, a u pesmi su nemušti. Znači, pesma, rodoljublje, istorija ne znače ništa. Fudbal znači. Ne, nije to duh vremena. To je greška, greška u kodu, greška u vaspitanju, greška u svemu što naša deca žive.

*     *     *

Kad sam poslednji put radila ovu pesmu, čas je bio odličan. Bilo je to pre četiri godine. Deci su bile jasne i metafore „Prometeju nade, apostoli jada“. Tumačili su ih bez većeg napora. Imali su saosećanje, mrštili su se nad tragedijom naroda, mrznuli su se u mislima po albanskim planinama i shvatili svečanu tišinu gordog opela. Uspeli su da ostvare duhovnu interakciju i sa pesmom i sa vremenom kada je ta pesma nastala.

Noć je. I ja se pitam gde smo sahranili duhovnost i kako smo postali toliko ravnodušni za sve ono što ne čini ličnu svakodnevnicu. Gde se izgubila svest o korenima iz kojih smo nikli, pa sad lutamo, takvi ničiji, bez cilja i pravca? Nisam ja džabe pričala o dečijoj prezentaciji koja me je začudila na početku dana. Sve se to povezalo. Ona mi se zalepila kao vlažna travka na poraz sa “Plavom grobnicom”, pa sam se survala u provaliju besa, zgađena nad instant rodoljubima, nad instant kulturom, nad instant životom u kome su sve veze pokidane, svi razgovori utihnuli, sva istorija pogažena, iskrivljena i zaboravljena.

*     *     *

Nisu deca kriva. Mi ih hranimo. A deca ne bivaju sita samo od ića i pića, ne bivaju srećna samo od patika i telefona. Deca se hrane i pričama, hrane se i osećajem da negde pripadaju, da nisu nikli iz ničega, da stoje na ramenima nekih predaka. Deca se hrane ponosom, hrane se identitetom, siti su kad negde pripadaju. Siti su kad razgovaraju, kad iz podsticaja shvate da škola nisu besmislice koje treba zapamtiti do prvog kontrolnog, a onda zaboraviti jer im to ništa u životu neće trebati.

I za kraj komentar Biljane Vasić:

Deca se ne uče rodoljublju na tribini i u kafani, ne uče se poštovanju tradicije na pijanom slavlju kada se društvo priseti slavne prošlosti o kojoj u treznom stanju natucaju činjenicama pokupljenim iz tabloidnih feljtona. Ne hrane se „gatkama i uspavankama“. Hrane se rečima, delima i ličnim primerom. Kako smo to uspeli da zaboravimo?