0
„Ko u nameri da ozbiljno zastraši stanovništvo, ili da prinudi Srbiju, stranu državu ili međunarodnu organizaciju da nešto učini ili ne učini, ili da ozbiljno ugrozi ili povredi osnovne ustavne, političke, ekonomske ili društvene strukture Srbije, strane države ili međunarodne organizacije...“.
Ovim rečima, Krivični zakonik opisuje krivično delo terorizam u osnovnom prvom stavu, a u okviru kog se prepoznaje i definiše sedam različitih načina izvršenja ovog krivičnog dela. Konkretno – napad na život, telo i slobodu drugog lica, kao i izazivanje eksplozije požara ili druge opšte opasne radnje, dve su okolnosti, odnosno načini izvršenja krivičnog dela terorizma, koji bi na prvi pogled mogli da opišu nedavni incident koji se dogodio pred vratima Narodne skupštine, u čadorskoj plemenskoj zajednici srednjeg kamenog doba, zvanoj „ćacilend“.
Ali samo na prvi pogled.
Jer ako uzmemo u obzir da neki život i telo jesu napadnuti, makar zvanično, da jeste izazvan nekakav požar i eksplozija, da bi se isti stavili u kontekst terorizma, prethodno se mora dokazati da su ista počinjena zbog – zastrašivanja stanovništva, prinude Srbije da nešto uradi ili ne uradi ili u nameri da se povrede osnovne ustavne, političke, ekonomske ili društvene strukture. Da li je pucnjava bila motivisana zastrašivanjem stanovništva ili prinudom Srbije – nije; Da li „ćacilend“ predstvalja ustavnu, političku, ekonomsku ili društvenu strukturu – hm…?
Pročitajte još:
Budući da je najbolji student Pravnog fakulteta i „sasvim solidan pravnik“ istog trenutka kada se incident dogodio, vinovnika označio kao „ustaškog teroristu“, nadsolidan režimski podanik, poznat i kao „sanitarni pravnik iz skupocenog BMW džipa“, požurio je da i ovaj, nesporno politički osetljivi predmet, stavi pod svoju kontrolu.
U toj galopirajućoj žurbi, nenadano se našao u bolnom raskoraku sa navodima „sasvim solidnog pravnika“, jer za procesuiranje „ustaškog teroriste“, što bi u okvirima svakog podaništva moralo da ima status neupitnog, po zakonu, nije i ne može da bude u domenu njegovog postupanja, već, avaj – specijalnog tužioca.
Srećom, zakon nikada nije bio prepreka za zaštitu i realizaciju političkih interesa, pa ako je krivično delo „napad na policiju“ moglo da se tretira kao „nasilje na javnom skupu“, a sve u cilju nasilnog uspostavljanja nadležnosti sanitarnog inspektora, zašto i „teroizam“ ne bi malo odstupio od prevaziđenih zakonskih okvira, a nadasve zdravog razuma. Ispostavilo se, ipak, da to jeste problem, posebno što se napad na „mezolit-čador“ dogodio u isto vreme kad je Evropska komisija izglasavala rezoluciju o Srbiji.
Nakon što je VJT pokrenulo istragu i saslušalo „ustaškog teroristu“, i to u danu kada na platou Palate pravde nije „čekićala“ nijedna ekipa režimskih propagandista, što je posve neuobičajeno i nezabeleženo, spisi predmeta dostavljeni su na ocenu Specijalnom tužilaštvu, od kog je zatraženo da se izjasni da li je posredi zaista terorizam, osnosno da li su navodi „sasvim solidnog pravnika“ solidno tačni.
U ovakvom potezu i dete bi videlo pokušaj uvaljivanja koske i očiglednu nameru da Specijalno tužilaštvo bude to koje će saopštiti „sasvim solidnom pravniku“ da osim što nema dana radnog staža, solidno nema ni pojma, te da ono što se dogodilo u „oazi slobode“ srednjeg mezolita nije teroristički akt. Posebno, što pojedine odluke i potezi „specijale“, već izvesno vreme, nisu naišle na odobravanje i aplaudiranje od predstavnika vlasti.
A pošto Nenad Stefanović i dalje odbija da prihvati da ima još mnooogo da se vozi do stanice specijalnog tužioca Mladena Nenadića, pre dva dana dočekala ga je nova zvečeća „dandara“, jer mu je „specijala“ vratila spise i rekla „završi istragu koju si pokrenuo protiv ustaškog teroriste, pa nam tek onda dostavi na ocenu i proveru da li je u pitanju bio terorizam“. Ono što pak u nastavku nisu napisali, a što je i sam Stefanović sigurno pročitao jeste „a kad nam dostaviš krajnje spise, mi ćemo reći da nema terorizma – na osnovu onoga što si ti istražio i prikupio. U potpisu – što se kačiš, kad ne umeš“.
Ha!
Reakcija koja je usledila bila je, naravno, sanitarnog karaktera, zasnovana na naručenim tekstovima u režimskim medijskim pamfletima, koje ni ovaj put niko nije hteo da potpiše. Naravoučenije: „Nenadić rekao da terorizma nije bilo.“
Oni pak pismeni i elementarno skoncentrisani, te navode nisu ni uspeli da pronađu u saopštenju JTOK, dok su oni elementarno upućeni jasno mogli da vide i nenapisanu poruku.
Onu koju i dalje prati zaglušujući zvuk odzvanjajuće „dandare“.
Sličan onom koji je kod Londona prekinuo tišinu 15. marta.
Sličan onom koji je proizveo kukavički pucanj u leđa sopstvenom narodu.
Terorista koji ga je ispalio, bar zasad znamo da nije „ustaški“, a da li je nečiji ili pak odnegovano ovdašnji, sačekaćemo da nam otkrije specijalni tužilac Nenadić.
Kao da i sami ne znamo…
