Piše Ivan Milićević: Kad Jovo Bakić i Ljilja Bralović postanu krivično delo zbog "juriće vas narod po ulici"

Plan je da se kriminalizuje i drakonski sankcioniše sve ono, što je minulu deceniju, kao svojevrsno vaseljensko čudo, nekako uspevalo da odoli svim podmuklim atacima, te tako opstane kao jedini bastion slobode i demokratije u društvu zarobljenih institucija, rasprodatih plaćenika, nasilnika i precvalih kukavica.

I ovog puta cilj je da se Srbija razori iznutra, kao i da je po ko zna koji put u istoriji, vreme, ne samo pregazi, već i vrati u rikverc i tako trajno dokrajči. Jedino što u čitavoj stvari nije iznenađujujuće jeste to što se ovakav „proces“ sprovodi pod okriljem aktuelne ministarke pravde Maje Popović, dojučerašnje istaknute službenice BIA, koja je nesumnjivo u Vladi dokazanih vaskolikih neznalica, osoba koja najbolje prepoznaje sve „nedostatke“ aktuelnog Zakonika u sferi uspostavljanja kontrole i represije nad građanima, njihovim pravima i slobodama.

Njihovim otklanjanjem, vlast bi konačno imala sva ovlašćenja da hapsi, osuđuje, pritvara, bije i proganja svakog ko bi se drznuo da se suprotstavi stvarnosti makar i buđavim statusom na Fejsbuku, a policija i tajne službe konačno bi mogle da kažu da po zakonu biju, zlostavljaju, presreću paore i sprovode torturu na saslušanjima, a neretko i ubijaju.

No krenimo redom.

Kao i svi predlozi izmena Krivičnog zakonika u istoriji, i ovaj krasi nekonciznost, epska opširnost, te larpurlartistička poetska širina u mogućem tumačenju predloženih odredaba i članova. Po dobro poznatom receptu, javnosti se plasiraju i u prvi plan stavljaju one izmene  za koje je unapred procenjeno da bi bile pozdravljene, da bi se onda, pod okriljem istih, prefrigano i potuljeno, provuklo i kriminalizovalo sve ono što bi služilo isključivo jednoj apsolutističkoj vlasti, a ne unapređenju zaštite građanskih prava. Represija i pooštravanje kaznene politike nikada ni u jednom društvu, a posebno onim obolelim,  nisu uticale na smanjenje stope bilo koje vrste kriminaliteta, već su obično služile upravo za "provlačenje" nečeg drugog.

Tako se u Nacrtu, najpre govori o pooštravanju kazni za nasilje u porodici, bahatu vožnju, smrtne saobraćajke, polna uznemiravanja, napade na profesore i nastavnike u školama...Očekivano, većinski deo laičke javnosti, ovakve izmene bi u startu podržao, verujući da je preblaga kaznena politika osnovni razlog za alarmantni porast svih ovih nus pojava u društvu. Ono što se pak, toj istoj laičkoj javnosti uporno prećutkuje jeste da aktuelni Zakonik propisuje sasvim adekvatnu kaznenu politiku za sva ova dela, ali da se ona, iz nekog razloga, u većini slučajeva ne sprovodi.

Preciznije, maksimalna kazna za najteži oblik smrtne saobraćajke s umišljajem, trenutno je 12 godina robije, a novim izmenama predviđeno je da bude 15. Ako se uzme u obzir da sudovi, a neretko i tužilaštva sporazumima o priznanju krivice, gotovo nikad nisu izrekli najtežu sankciju, već uglavnom one bliže zakonskom minimumu (pa čak i nanogicama), onda je jasno da problem nije u aktuelnom Zakoniku već primeni istog.

Takođe, pooštrovanje kazni nasilnicima, neće smanjiti stopu nasilja u društvu i porodici, a ponajviše uticati na smanjenja broja femicida ili zlostavljanja dece. Jer dokle god tužioci i sudije ne budu videli (ili se budu pravili da ne vide) razliku između, recimo, nasilja u porodici i pokušaja ubistva žene, ma kolika da je maksimalna propisana kazna, veće su šanse da će se nasilnik pre naći na slobodi i zateći u prekršaju zabrane prilaska, nego na višegodišnjoj robiji.

Upravo će na ovim odredbama, zasigurno biiti fokus diskusije na predstojećim javnim raspravama, ne bi li, što bezbeolnije i nevidljivije u Zakonik ušle neke nove odredbe. Jedna od njih koja se nalazi u Nacrtu  jeste „objavljivanje materijala kojim se savetuje izvršenje krivičnog dela“. Šta ovo uopšte znači? Šta je materijal, šta je savetovanje...?

Laički, deluje da vlast planira da kriminalizuje bilo kakvo iskazivanje građanske neposlušnosti, proteste, blokade...budući da je sve to već uspešno kriminalizovala delom - rušenje ustavnog poretka.  Da li bi novom odredbom bili kriminalizovani svi koji bi pozivali na proteste i pobune, uključujući i medije koji bi zbog izveštavanja sa istih bili označeni kao savetodavci građanske neposlušnosti? Da li će nova krivična dela poneti imena, recimo profesora Jove Bakića ili aktivistkinje Ljilje Bralović, zbog čijeg "juriće vas narod po ulici" bi bila predviđena momentalna robija i sadnja krompira u Padinjaku zajedno sa svima onima koji bi to predskazanje preneli? Sva ova pitanja nužno je otvoriti na javnim raspravama i ne dozvoliti da ista stignu u skupštinsku proceduru.

Sa druge strane, u Nacrtu je vidljiv pokušaj da se reguliše ono što je i laička javnost ocenila kao nedostatak „naprednjačke stvarnosti“, posebno onog dela koji se odnosi na pojavu dece masovnih ubica. Verovatno poučeni iskustvom masakra u „Ribnikaru“, novim odredbama Zakonika, predviđena je krivična odgovornost za sve pojedince, ali i sportske organizacije, koji omogućavaju maloletnicima da rukuju i upotrebljavaju vatreno oružje. Takođe, kao posebno delo predviđena je odgovornost sa vlasnika vatrenog oružja koji isto učini dostupnim maloletniku, a koji potom, iz istog, počini zločin.

Tačnije, u Zakonik će tek biti uvedena sva ona dela za koja većinski deo laičke javnosti veruje da već postoje, to jest da se upravo za ta dela sudi roditeljima maloletnog ubice, prvenstveno ocu Vladimiru Kecmanoviću, kao i vlasnicima streljane. Budući da ta dela dosad nisu postojala, verovatno jer se podrazumevalo i bilo prirodno da se deca vode na fudbal, muzičku školu ili u "Buhu", a ne u streljanu, opstanak "nategnute" i nepotpune optužnice protiv roditelja, čija je vaspitna zapuštenost rezultirala masakrom, pod okriljem aktuelnog Zakonika, krajenje je upitna. Zato danas- sutra, ako ova optužnica doživi konačni krah, javnosti će nesumnjivo kao opravdanje biti servirani nedostaci krivičnog Zakonika, a kao uteha ponuđene gore pomenute izmene.

Ono što svakako jeste iznenađenje, to je što u najavljenim represijama i pooštravanjima nije predloženo pomeranje granične krivične odgovornosti kod dece, kao ni adekvatnije sankcionisanje maloletnika, imajući u vidu da je Srbija postala država u kojoj je čak 26 balavaca prošle godine počinilo ubistvo. Upravo bi izmene u vezi sa maloletnicima, predupredile pojavu novog Uroša Blažića koji je uprkos iskonskoj i izraženoj delikvenciji u produženom trajanju, uspeo da počini masakr kao mlađi pounoletnik i istovremeno sebi obezbedi pomilovanje od maksimalne kazne - zbog sopstvenog cveta mladosti. Ako se već bavimo represijom, kako je moguće da se Nacrt nije osvrnuo na ovu bolnu i nepravdenu činjenicu?

Bitne su pak, namere vlasti, da pod okriljem ministarke pravde i podsetimo, nekadašnje službenice BIA, dekriminalizuju delo iznuđivanje iskaza. To bi značilo da bi policija i ostale službe dobile zeleno svetlo da u nedostatku drugih dokaza, kao u slučaju nestanka Danke Ilić (2) iz Bora, iznuđuju priznanja osumnjičenih.

Zbog svega toga, malo je verovatno da se izmene Krivičnog zakonika predlažu u cilju pooštrovanja kazni i smanjenja stope svih vidova kriminaliteta. Izvesnije je da je po sredi pokušaj da u Zakoniku budu opisane sve one pojave koje vlast percipara kao opasnost za sopstveni opastanak. Nužno je otvoriti oči i budno pratiti šta će na posletku stići do Skupštine. Pre nego što bude kasno.