Piše Ivan Milićević: Doručak kod Tome šnajdera

U „potkategoriji“ koja je samom pojmu vulgarnosti proširila značenje i dala jedan potpuno novi okvir nalaziće se, podjednako zasigurno, pojedini ministri iz svih minulih saziva naprednjačkih vlada. Dok su vrednosti, poput sumnjivog obrazovanja, kosmičkog neznanja, i dokazana nestručnost za oblast kojom rukovode, te istaknuto beskičmeno poltronstvo i sklonost ka niskopodnom puzanju i cviljenju, one koje su im zajedničke i oko kojih se okupljaju, osiromašenu i ograničenu individualnost neguju i manifestuju isključivo kroz pojedinačne nastupe.

Za njima više ne ostaje humor, već bolni tikovi i duboki duševni nemir, koji ponovo pokreće preispitivanja da li je moguće da smo u trećoj deceniji 21. veka dovde dospeli i da li smo sve to zapravo zaslužili. Posebno, što ništa od toga nismo izabrali, već prihvatili kao bagaž izborne krađe, praveći se da ne znamo da se uopšte dogodila.

Tako smo, u poslednjih nekoliko dana, najpre morali da gledamo i slušamo ministra opšte prakse, trenutno kulture, Nikolu Selakovića, kako drobi o nabavkama dvojezičnih tastatura, kako bi se ćirilica kao vaskoliko srpsko pismo spasla konačne propasti i nestajanja pred naletom latinice. Da se u Selakovićevoj bizarnoj mašti dvojezična tastatura nije bez razloga ukazala kao jedini mogući preostali čuvar ćiriličnog pisma, dokazuje činjenica što se isto, od škola, ne može očekivati, budući da je 80 odsto nastavnika prošle nedelje obustavilo nastavu i izašlo na ulicu, ne bi li se izborili za sopstveni goli život.

Istovremeno, uprkos svom cenjenem potpisu, kojim je letos garantovala da će Vlada ispoštovati obećanje i povećati uvredljivu platu nastavnicima, ministarka iz gore pomenute „potkategorije“ Slavica Đukić Dejanović isti je odbacila, bez treptaja i najmanjeg vihora svoje garderobne čipke. Umesto da se javno okovala sopstvenom sramotom, posegla je za pisanjem spiskova neposlušnih nastavnika koji su se drznuli da traže ono što im je obećano.

Kulminacija neovulgarizma usledila je pak pre dva dana, kada je ministar trgovine Tomislav Momirović nastavio da promoviše po televizijama akciju #najboljacena, koju nam je omogućio predsednik lično. Onaj isti koji nas zajedno sa Vladom, pod okriljem podivljalih trgovinskih marži, svakodnevno pljačka u tim istim prodavnicama, ponovo bez ikakvog našeg adekvatnog otpora.

Momirović, inače naslednik modne imperije „Mona“ uspeo je u svom poslednjem javnom blamiranju da istakne da su jaja pojedinih proizvođača pojeftinila na 11 dinara po komadu, što pak građanima Srbije, posebno onim najgladnijim, omogućava da za cela 22 dinara sebi obezbede obrok koji će ih držati sitim ceo dan – obrok od dva jaja.

Šta ovog neartikulisanog nutricionistu amatera i uživaoca, kako je sam istakao, porodičnog bogatstva čini sitim, te koliko je jaja, bunika ili nečeg trećeg sa akcijskog sniženja on pojeo ili progutao pre nego što je uspeo da istrese ovakvu gadost, možemo samo da nagađamo. Taman što smo se oslobodili slike kako pod sadističkom prisilom proždire parizer i okrajak hleba „sava“, veći od njegove sopstvene lobanje, sada smo prinuđeni i da se nosimo sa drugom epizodom istog horora i to za 22 dinara.

Vulgarština koju bi i sam Branko Radičević nazvao prosto: „Tuga i opomena“.

Vulgarština zbog koje je malo verovatno da bi se u ovoj tragičnoj Srbiji našao makar i jedan siromah, koji bi i u najcrnjem ludilu poželeo da bude bogati naslednik s manirima Tomislava Momirovića, posle čije uznemirujuće pojave i opšte facijalne ekspresije više nikom i nije do jela.