Zahvalno je, bolje reći ništa lepše za novinara, nego kad se pojavi "zicer" tema. Izbor selektora fudbalske reprezentacije Srbije, sa svim pratećim detaljima, upravo je ta tema i zaista nisam morao da "poginem" kako bih je u potrazi opazio. Interesantnije i zahtevnije je bilo opredeliti se za ugao posmatranja.

S obzirom na to da su svi oni mediokritetski i naručeni „uglovi“ odavno rezervisani, ostalo mi je da se opredelim između tri koja obično niko ne bukira, jer suštinski ne donose nikakvu korist. Ni materijalnu, ni karijernu, ni onu koja obezbeđuje poziciju moći. A, mogućnost da se strada nije isključena.

To su oni uglovi iz kojih se jasno vide farsa, predstava i odvlačenje pažnje. I sad bi kao te „rabote“ trebalo obelodaniti. Jeste malo nezgodno. Nekako mu dođe i logično, što se za ta mesta niko ne grabi. Ko je još video neku vajdu od toga što će govoriti ljudima da ih šibicari vaćare?

Elem, kao što svaki igrokaz, od običnog skeča, preko cirkusa do vrhunskog spektakla ima producenta, reditelja, scenaristu i glumce, tako i ovaj dugogodišnji serijal, koga sam nazvao selektorijada, ima svoje izvođače radova.

Mediji su, bez dileme, glavna mirođija u svakoj čorbi.

Ne ulazeći u to da li su gornje granice medijske slobode traganja za suštinom postavljene od strane samih autora ili naručilaca njihovih tekstova, tek ništa se posebno novo i drukčije ne ukazuje, u odnosu na prethodnih xy pokušaja da se rasvetli proces biranja (smenjivanja) selektora. Scenario je identičan, samo malo promene glumce i zadate im uloge.

A, evo šta ja vidim iz tih perifernih uglova.

Najpre farsu u suludom dokazivanju da Fudbalski savez Srbije radi samostalno i u korist srpskog fudbala. Uzmimo u obzir sve dosadašnje promene selektora i uočićemo neke zakonitosti u postupcima. Postavljanje, a ne izbor selektora, uvek je pratila jaka podrška naklonjenih medija i uvek je pritom obećavana sistemska promena u radu čitave organizacije.

Posle rezultatskih neuspeha, usledila bi neka „analiza“, medijski bi bila objavljena po neka samokritična izjava čelnika, po forumima i sajtovima bi bilo forsirano „pražnjenje“ nezadovoljnih i to bi bilo to. A, sve u stilu „psi laju karavani prolaze“. I to onako potcenjivački, kao da smo tupavi.

Jedini izuzetak napravljen je u slučaju smenjivanja Slavoljuba Muslina i baš taj izuzetak ukazuje da se desilo nešto čudno. Neuobičajeno, usledio je tajac. Kao da je tada vlast u Savezu prešla iz ruku jedne u ruke neke druge ekipe, ali i dalje pod patronatom istog gazde. Nikakvo obrazloženje, izgovor ili nešto nalik na objašnjenje da je to bio neophodan korak. Smeniti čoveka koji je izborio plasman na Svetsko prvenstvo sa fudbalskom reprezentacijom, delovalo je besmisleno. Kao dekretom. Šta to drugo može da nam kaže, nego da FSS nije samostalna organizacija i da potez liči na rezultat borbe dve struje u kojoj je jedna pobedom dobila sve.

Interesantno, da je svaki put ogroman broj ljubitelja fudbala tražio ostavke, smenu čelnika Saveza ili šta već… Jednostavno, zahtevao je epilog koji bi zadovoljio minimum pravedničkog gneva. Da neke funkcionere više ne gleda na tim pozicijama. Svaki put je želja ostala neuslišena. I to ukazuje na šta? Pa, na zadrtost i arogantnost. Dakle, što se tiče smena u FSS, jasno je da je taj zahvat dozvoljen samo „vlasnicima“ organizacije, a ne javnom mnjenju.

Nama je ostalo da prihvatimo činjenicu da će svaki revolt biti tretiran kao mlaćenje prazne slame. Na vodećim pozicijama biće oni koji su lojalni, a ne najbolji i gotovo! Dobro, to svi znaju, baš kao što znaju da tamo gde se okreće velika lova, vlada neraskidiva veza politike i kriminala, te je poruka posle dugogodišnjeg praćenja farse, ne zamarajte se više tim FSS, tu je teško (nemoguće) promeniti išta.

Nego, šta sam još video u ovoj predstavi zvanoj selektorijada?

Scene u kojima se neki fino zezaju, dok se zaduženi za promociju njihove zajebancije, mislim na poslušne medije i „angažovane“ novinare, ubijaju od namere da i nas regrutuju kao poželjnu publiku. Tvrde da nas još ima dovoljno za „šišanje“.

Obično, u tim isceniranim kadrovskim menjažama na selektorskoj funkciji, a kao tačka na i, sledi postupak odvlačenja pažnje. Od oprobanog recepta – a tačan podatak kaže deset puta u proteklih četrnaest godina – ne odustaju. U fazi navodnih pregovora sa narednim selektorom, puštaće medijske balone. To su ankete tipa „Koga biste za selektora?“, članci o potencijalnim kandidatima, mudrolije o dobitnoj strategiji igre naše reprezentacije u budućnosti, benigne rasprave o tome ko je za šta kriv… Sve u svemu, uradiće svašta da zaboravimo osnovni problem. A on je u direktnoj vezi sa statusom firme zvane FSS. Poslovni potezi te firme liče na uslovljene, kao da je nekome iznajmljena ili prodata, te je uzaludno uplitati se u namere novog vlasnika.

Kad se, kao dogovore, sa unapred izabranim čovekom za obavljanje funkcije selektora, kreću u još jednu medijsku ofanzivu. Ta je uglavnom usmerena na dizanje rejtinga dotičnog, na objašnjenja koja će nam davati do znanja da boljeg nismo mogli da nađemo u ovom trenutku, da ima viziju, reputaciju, znanje i volju da srpski fudbal vrati na staze stare slave. Ajde!

I, šta ostaje kao zaključak? Meni je sve pametno stalo u jednu upitnu rečenicu.

Kad ćemo jednom shvatiti, da ni problem, a ni spas „ne leže“ u selektoru?