Evo, četvrtu godinu zaredom, neko od košarkaša "stranaca" koji igraju u srpskim klubovima, dobije pasoš i državljanstvo Srbije, što bi se reklo na brzinu, a svakako preko reda. Uglavnom se to dešava u februaru ili početkom juna meseca, kada je potrebno odrediti sastave timova za takmičenja pod okriljem Košarkaškog saveza Srbije. To su Kup Radivoja Koraća i Košarkaška liga Srbije.

Verujem da mnogi znaju o čemu se radi, ali ću za one kojima dešavanja u našoj košarci nisu prioritet u agendi praćenja medijski plasiranih informacija, a rado bi da „isprate“ ovu priču, ukratko da rastumačim neke stvari.

Naime, tamo neke godine, Skupština KSS usvojila je registracioni pravilnik koji dozvoljava klubovima iz Srbije da u takmičenjima pod njenim patronatom (Kup i naša liga) mogu da nastupe sa maksimalno četiri igrača iz inostranstva. Sve je to bilo u redu do neke 2015, 2016. godine, kada su naši najjači, najbolji i najbogatiji klubovi, počeli da angažuju više od četvorice stranaca, kako bi bili rezultatski uspešniji u regionalnoj (ABA) ligi i nekom od evropskih klupskih takmičenja.

Naravno da se pojavio problem, jer trebalo je nekoga proglasiti viškom za naša takmičenja, što ne spada u rutinske, odnosno poslove koji se otaljavaju. I, opet naravno, našao se neko sa genijalnom (za tu situaciju) idejom da ne uđe u sukob sa pravilnikom, a da mu bitan igrač (stranac) ostane u timu.

Čega se taj majstor setio?

Pa, da tog stranca pretvori u domaćeg igrača, koristeći se mogućnostima koje pruža jedna Odredba zakona o državljanstvu. Ona kaže, da stranom državljaninu čija je naturalizacija u interesu za Republiku Srbiju, može biti dodeljeno srpsko državljanstvo i pritom mu bude uručen srpski pasoš.

Zaista, u isto vreme efektna, domišljata, ali donekle i kvarna rabota.

E, da pređem na stvar, uz izvinjenje što je moralo da „padne“ i neko objašnjenje.

Ne ulazeći u to da li su rešenja, kojima su pribegli naši najjači klubovi Crvena zvezda i Partizan, jer oni su najčešće to radili, dobra ili ne za srpsku košarku, smatram da su logična kada su njihovi interesi u pitanju.

Ono što me zbunjuje jeste istrajavanje na nelogičnostima i nezinteresovanost onih koji su u mogućnosti da te nelogičnosti otklone.

Svake godine, otprilike u ovo doba, čin administrativnog proglašenja nekog košarkaša srpskim državljaninom, izazove bezbroj komentara. Uglavnom su negativni i puni su teških optužbi na račun države i nekih institucija, koje su to uopšte omogućili. Ako ćemo iskreno, ima u tim komentarima toliko pravedničkog gneva da bi ovu zajebanciju sa olakim davanjem pasoša i državljanstva stranim sportistima trebalo prekinuti.

Počelo je opasno da iritira.

Naročito nekog izbeglog Srbina koji mora da prođe pakao da bi ga ova država udostojila „papira“. Ili nekog klinca, odnosno njegove roditelje, koji su srpskog porekla, ali žive u nekoj drugoj državi. Koliko je samo njih poželelo da igra za našu reprezentaciju, ali je procedura ubila svako strpljenje. Dakle, nije problem u tome što neki sportisti dobijaju pasoše, nego razlog i način. Neko je to u komentarima lepo sročio. „Ako nas već pravite budalama, radite to suptilnije. Možda ponekad i zanemarimo bezosećajnost“.

Ponekad pomislim, pa bolje je da broj stranaca koji mogu da igraju u Kupu i našoj ligi, bude deset, ili neograničen, a ne četiri i da se nikad više u medijima ne pojave „kreacije“ tipa: Voldene Srbine, Markus Pejdžić, Nelson srpski sin…i ostale budalaštine. A, kad bi to uradili, preinačili postojeću stavku u registracionom pravilniku, siguran sam da im niko reč ne bi rekao, jer, iskreno, od toga vajde ne bi imao. Naravno da bih najviše voleo da u tim takmičenjima mogu da igraju samo igrači sa srpskim državljanstvom, stečenim rođenjem, poreklom ili na osnovu neophodnog broja godina provedenih u Srbiji, ali ko mene pita?

Vratiću se na ono što me zbunjuje i što svojom nelogičnošću stvara potpuno nepotrebne svađe i rasprave.

Nije mi jasno, zašto ljudi u Savezu, jer oni su (njihove komisije, delegati, ko li već?) u mogućnosti da promene registracioni pravilnik, svake godine sebi dozvoljavaju da ih po forumima i kuloarsko-aber razgovorima, narod gadi, omalovažava, proziva i optužuje za diletantizam.

Zapitao sam se, otkud ta nezainteresovanost da se prekine praksa koja deluje, koliko otužno, toliko i komično?

Tri solucije su mi pale na pamet. Nezainteresovanost iz neznanja, inata ili interesa. Besmisleno je uzeti u obzir neznanje, jer evo četvrta je godina kako se dešava „opasošivanje“ i ljudi se toliko sprdaju sa tim, da je nemoguće to ne primetiti. Inat? Možda, ali kome ga teraju? Ni ta priča mi ne pije vodu. A, tek mi ne ide u glavu varijanta da se tu okreće neka velika lova.

Pa, šta ih onda sprečava da promene to u pravilniku i zaustave ovo glupiranje sa „doniranjem“ državljanstava Kurti i Murti, bez jasno i svima prihvatljivog rezona? Klupske interese mogu da zadovolje i bez te izanđale procedure.

Ne znam, nisam pametan.

Ali je stvarno neshvatljivo da jednom, koliko god kratkoročno korisnom, ali ipak podvalom, neko može tvrdoglavo da barata godinama. Kako neko sebi može da dozvoli da bude ravnodušan, iako ga ismeva nemali deo naroda, a jedan deo ga opasno prezire? Što se rešenja tiče, ništa prostije. Predložite, po kojoj god važećoj proceduri, izmenu tog člana pravilnika, zakažite sednicu Skupštine, izglasajte bilo šta što neće biti ovako nespretno sklepano i oslobodite se prozivki.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram