15
Ove retke dane odmora sam proveo uz svoje Tuarege, Mano Negru i Zoster. Muziku sveta. Utopija. Pričati o svetu a živeti u Srbiji. Čista utopija. Reč je skovao, i njom naslovio svoje delo iz 1516. godine, sir Thomas More. Utopija – zemlja koja ne postoji, koje nema. Da li to znači da joj ne treba težiti? Društvu koje podrazumeva društvenu, ekonomsku i pravnu ravnopravnost? Da li, živeći u distopiji, čovek ima prava da razmišlja o utopiji, ili je to puko trošenje vremena?
Ovo društvo nije slučajno došlo u stanje distopije. Ovo društvo ima bezbroj opravdanja za sve svoje slabosti. Od Turaka do masona i pape. Druga društva, koja su, možda, imala i teže istorijske okolnosti za razvoj, nekako su u sebi pronašla prave vrednosti kojima teže.
Da li je utopija poželeti da javnu funkciju umesto krivonogog mucavca vodi odgovorna osoba? Odgovorna osoba ne bi, po ko zna koji put, od Beograda pravila Bangkok i time se hvalila. Zaradili smo devedeset miliona evra! Nesrećo tupava. Zbog tvog pimp menadžerisanja redovi ispred covid ambulanti su ponovo beskrajni. Obaramo rekorde po broju zaraženih. Ti ljudi odlaze na bolovanja. Ti ljudi moraju da se leče. Neki završavaju u bolnicama. Poneki i na respiratorima. Koliko to košta, o mudri menadžeru ove kasabe, kako je nazva tvoj brat Karić? Dokle ćemo ljudskim životima plaćati da se vaš koruptivni lanac novca i sreće ne prekine? Imate li mere, bednici?
Odakle ste? Pita me žena na bezbednosnoj proveri frankfurtskog aerodroma. Čudnog naglaska. Iz Beograda putujem. Bila sam jednom tamo. Ništa niste propustili, verujte mi. Onda kreće agonija. Upućuje me na proveru najobičnijeg tableta kojeg sam poneo na put. Objašnjavam joj da ću da zakasnim na let za Valensiju, satnica mi je užasno tesna. “Onim” tonom odgovara da samo radi svoj posao.
Počinjem najstrašnije da psujem. Preti da će da pozove policiju. Pozovi je, molim te, bar da imam gde da spavam pošto mi avion upravo poleće. Ni jednom rečju je ne prozivam zbog, očigledno, druge nacionalnosti, možda uzroka ove pokvarenosti. Tu noć provodim u hotelu sa ljudima druge boje kože koji pričaju nerazumljivim jezikom. Niko u Srbiji nije pravio demonstracije ispred Skupštine zbog moje zle sudbine. Niko me nije uporedio sa Isusom. Niko nije rekao da je to zato što sam Srbin. Nisam ni ja sam to pomislio. Mnogo veća zla sam doživeo od teta sa ispravnim naglaskom i imenom. Utopija bi bila da vrhunski sportista bude primer mladima, kako da sačuvaju svoje zdravlje? Utopija bi bila da neko u ovom društvu na ispravan način razume Teofila Pančića?
Poštujem sportske rezultate, ali poštujem i državu koja se čvrsto drži svojih pravila. Kao što ja u Frankfurtu nisam branio srpstvo, svoju slobodu, tako ni navedeni mladić ne brani slobodarski svet niti Srbiju od zapadnjačkog zla. Manje drame, više analiza zašto je jedan vrhunski sportista došao u tu situaciju…
Mnogi misle da sam dobar i kvalitetan doktor. Da pristojno radim posao za koji sam se školovao. Samo, ima tu jedan problem. Znate, ja sam svoju potvrdu o završenoj specijalizaciji uradio u Photoshopu. Inače, super sam. Tako osoba čije ime ne izgovaram objašnjava zašto Siniša Mali, dokazani plagijator i prevarant, i dalje drži ključeve našeg trezora. Biće smenjen kao što je bio smenjen sa gradonačelničke funkcije. Grčiću, opusti se, bre. Hajde u deset evra da se ne vraćaš u pečenjaru?
Utopija. Ostati normalan. Svoj. Gledati u oči. Imati stav. Sačuvati i guzicu i obraz. Imati reč. Raditi ono što znaš. Biti kompetentan. Biti odgovoran. Ne lagati. Ne varati. Ne krasti. Misliti na druge. Ne biti smešan pred kamerama. Ne lupati gluposti. Ne utopiti se u njihovoj realnosti.
BONUS VIDEO: Dr Žujović o Kriznom štabu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
