10
Moja zemlja je ove nedelje bila na ivici građanskog rata. Iskreno, nisam se iznenadio. U svojoj glavi imam slike sutrašnjeg razrešenja ove situacije, i ta slika je veoma ružna. Nekako smo potrošili neprijatelje. Izlizale se ustaše, izbledele balije, daleki su nam milogorci, šiptari preveliki mangupi za nas. Došlo je vreme za prvog komšiju. Slušam pesmu grupe Azra iz 1982. godine, s albuma Ravno do dna, i divim se vizionarskim projekcijama jednog iskrenog rokera. Ljudi, gde ste pošli?
U Gornjim Nedeljicama čoveku je u jednom trenutku bilo dosta. I meni bi. Meni je bilo muka gledajući debelog brava u crvenoj trenerci, a iz ispravne stranke. Niska čela sa kulovskim fazonima, da se njih desetorica unose u tvoje lice. Čovek je dohvatio sekirče i rekao Sad je dosta! Opozicioni lider koji stoji iza njegovih leđa vadi mobilni iz svog džepa i zeva u njegov ekran. On ne kaže brate, gde si krenuo? Nije stao ispred njega, braneći ga od lokalnih majmuna. Verovatno je bio spreman za punjenje svoje FB stranice.
Na mostu u Šapcu slična situacija. Komšije udaraju na komšije. Ovi što bi za Beograd, na tragu petooktobarskog nasleđa kome su zaista dosledni, pokušavaju bagerom da probiju kordon komšija koji bi sa njima da se druže u Šapcu. Vozač biva izudaran, a potom u skeč iz službenih autmobila ulazi naša budućnost, naša omladina. Sa palicama i čekićima. Najbolji pravnik u našoj istoriji se pita gde su povrede. Da li to znači da mogu da ga ošamarim na sledećoj konferenciji za štampu? Pitam za druga. U tim trenucima, dok se sugrađani biju motkama i flašama, lokalni opozocioni lider je okružen omladinom. Sličnom onoj iz službenih automobila, samo pravilno usmerenoj. On nije u prvim redovima, on ne govori Za mnom!!! Lobanje nekih drugih ljudi su na tacni, njegova je suviše važna. Vulin style bitch.
Branko i ja u ponedeljak odlazimo za Šabac da platimo kiriju za prostorije Pokreta. U centru smo, iz auta vidim da se dešava neki protest. Polako prilazimo i shvatamo da je SNS organizator. Teram Branka da izađemo i da se malo promuvamo kroz masu. On me odgovara, alo ludače, dovoljno je jedan da te uslika… Shvatam da je u pravu i odlazimo. U Hrtkovcima kupujem domaće proizvode a u sledećem selu svraćamo u pečenjaru. Sami smo u kafani. Pečenje je vrhunsko. Negde pred kraj porcije gomila ljudi ulazi u kafanu. Shvatam da je neki autobus stao. A onda se setim i čiji. Branko, ovo su SNS-ovci sa protesta. Puna kafana njih, nas dvojca sami. Gledam ja njih, gledaju oni mene. Po očima vidim da su me neki prepoznali. Ljudi iz Kragujevca. Nema tu nijedne samozadovoljne face. Osim vođe puta. Brdo tužnih lica. Koja su ušla u taj bus da završe neku kombinaciju u svom životu. Ne mogu da ih mrzim. Moje Šumadince. Ne bih nikada to isto uradio, ali ih razumem. I ne mrzim ih.
Da me neki zalizani karijerista nahuška na njih? Nema šanse, braćo. To je moj narod. Zabludeli, drugačiji, ali moj. Žena mi dobacuje – živim u Kniću, pozvaše i ja odmah uletoh u bus, šta ću nemam posao… Bilo mi žao da joj kažem da posla neće biti ni kada izađe iz busa. Druga me pita, doktore, da se vakcinišemo? Odgovaram, vi ne morate. Pola kafane se smeje. Razumemo se u našem nerazumevanju.
Gledam ih nekako kao da su ljudi koji prekasno ulaze u voz. Oni uskaču, a voz će iza prve krivine da se surva u ambis. I oni imaju neki sličan osećaj, jeza ih podilazi, ali utešno govore sebi Valjda neće… A nekako mi se čini da hoće jer izlazimo iz perioda majmuna i gledam u koji ćemo ući, po kineskom horoskopu, naravno…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
