Piše Dejan Žujović: Šta ti, doktore, seiriš, pa i ti hoćeš u politiku?

Nego, zna li neko broj telefona Stivena Sigala? Pozvao bih našeg državljanina da ga udenem za nosioca liste. Znam, znam… Čak Noris bi bio bolji izbor, ali nikada nije seo na kanabe i rekao da uživa u ćevapima. Ne ispunjava uslove za državljanstvo. Kao što ispunjava neznani broj “Beograđana“ koji fiktivno žive u golubarnicima.Acini prekodrinski visokoletači.Ta priča je aktuelna kao i o mojoj eminentnoj koleginici. Broju jedan na jednoj listi. Neću ulaziti u stručnost, ne zanima me. Interesuje me đon. Iz tog razloga moram da vas pitam: „Šta je sa Brankom Kockicom? Da li se snašao u poslaničkoj klupi? Šta, nije ni ušao? Kako, zar nije bio u top pet na prošlim izborima? Znači, možeš da staviš koga hoćeš u prvih deset, a onda ih zameniš sa Pajtićem, Kebarom ili Atlagićem? Može to tako? Kakav sjajan izborni sistem!!!”Ne treba se previše baviti njenim slučajem. Evidentne trgovine. Belog mantila i đona od obraza za funkciju, postavljenje ili tome slično. Evo, izviniću se javno ako koleginica osvane u poslaničkoj klupi. Ako pokaže da je proteklih godina bila eksponent politike za koju polaže svoje ime i svoju karijeru. Da li je i u vreme onih emisija u kojima je pričala o eksploziji incidence maligniteta u našem društvu bila Acin kadar?Šta u ovom trenutku misli o eksponencijalnom porastu učestalosti karcinoma u Smederevu proteklih deset godina? Šta misli o porastu učestalosti karcinoma pluća u Boru, koji se dešava ovih godina? Ima li neku reč za Čačak, u čijem gradskom jezgru melju mermer neregistrovana preduzeća čiji se vlasnici povezuju sa njenim Acom?Ne treba biti prestrog prema mojoj koleginici. Nije ona ni prva, a neće da bude ni poslednja što svoj mantil zalaže mračnoj strani sile. Imamo protekle dve godine, maltene, rijaliti zvani Krizni štab. Pre tog Društva mrtvih pesnika, plejadu vedeta devedesetih. Od Bojića do Slavice. Od Nirvane do Silvane. Beli mantili uprljani ličnim interesom.Šta ti, doktore, seiriš, pa i ti hoćeš u politiku? Vidi, lepi, neću ja nigde, ali naš život je politika. U trenutku kada sam rešio zlu da pružim otpor, nisam mahao svojim mantilom. To mi nije bio argument. Već kritika nepodopština. U mom poslu od mene okreću glavu samo lobanje sa bilborda. Lobanje koje su iz krugova svojih bolnica ovom sluđenom narodu pričale priče o medvedićima i leptirićima. Kojima nikada ne bih poželeo da legnu, već samo da prespavaju, u bolnicama Aleksinca, Leskovca, Zrenjanina, Šapca… Pa onda neka mi kažu kako nikada nije više ulagano u zdravstvo. Nije u zdravstvo ništa ulagano, već u rejting. I kolege i narod moraju da naprave jasnu razliku.Vrlo često svoj posao posmatram filozofski.Nekako mi se podrazumeva da čovek koji leči mora da bude na svetloj strani sile. Da ne može da proda veru za večeru. Da mora čvsto da se drži svojih principa. Da voli svoj posao i da stalno teži što boljim uslovima i za rad i za pacijente. Da ima petlju da glasno kaže šta može da bude bolje. Da egzistenciju osigurava svojim kvalitetnim radom, a ne prodajući ime zlu.Ima nekih stvari koje ne možeš kasnije da koriguješ drekom u studiju. Vikom i mlataranjem. Pozivanjem na diplome i status. Ima nekih stvari od kojih obraz toliko odeblja da postane poput đona. Možeš ga onda trošiti kako hoćeš, on ostaje debeo i ružan. Pravi đon.BONUS VIDEO: Žujović o Kriznom štabu

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=drzujovicokriznomstabudz-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2796409"]