Tog jutra ću da se sećam celog svog života. Pet je sati, napolju je još mrak. Na dasci za peglanje je košulja koju sređujem. U sobi je na beskrajnom ponavljanju ova stvar. Kazna za uši. Dokaži se pred sobom. Uradi bilo šta… Krećem na polaganje svog specijalističkog ispita. Mnogo godina kasnije, kada se Ivek obreo u mojoj ordinaciji, otvoreno sam mu rekao da ne bih uspeo bez te kuraži koju sam osećao slušajući ovu pesmu. Taj susret je bio samo jedna od crtica sreće koju mi donosi jasno zauzimanje stava.
Uradi bilo šta. Šta bih uradio? Shodno svojoj profesionalnoj opredeljenosti, sa dobrim poznavanjem situacije u zdravstvu ovog grada, mogao bih puno toga. Insistirao bih na angažovanju istraživačke kuće koja bi sprovela anketiranje pacijenata u ustanovama pod upravom grada. Prikupili bismo sve iznete kritike, ali i pohvale. Sastali bismo se sa stručnim savetima tih kuća i razgovarali o implementaciji mogućih rešenja.
Sledila bi analiza preseka opremljenosti i kadrovskog stanja u ustanovama. Ne sme više da se desi da neki dom zdravlja nema ispravan RTG aparat mesecima, pogotovo tokom epidemije. Isto tako, da ustanove važne za lokalnu zajednicu ostanu bez neophodnih specijalista, poput pedijatara. Prijem novih lekara gde god ima potrebe za tim, dodeljivanje neophodnih specijalizacija i izgradnja kadra koji će sutra i vas i mene da leči.
A onda bismo mogli da dođemo u situaciju da resorni ministar ili glodari, večno uronjeni u sivilo ministarstva, stopiraju celu stvar. Jer i oni moraju da se pitaju. Ustanove jesu pod ingerencijom Grada, statutarni im je vlasnik, ali država, po ko zna koji put, ima završnu reč. Šta onda? Video sam sličnu situaciju na neočekivanom mestu. Kada direktor Nacionalnog parka Šara navodi da je pokrenuo tužilaštvo i javno mnjenje protiv resornog ministra. U tom trenutku, u Štrpcu, bila me je sramota nemogavši da se setim sličnog primera u svojoj sredini.
Jer u Srbiji se ništa ne menja. Nikada. Od Pašića i Svetozara Markovića do danas. I dalje su važne srpske zemlje, i dalje se najneobrazovaniji i najsiromašniji deo naroda glorifikuje. Jer “narod“ zna. Vi ostali ste bili i ostali izdajnici. Polupismeni političari se bogate, namiguje se Rusiji, potajno gasi svaka želja za Zapadom. U redu, legitimno je. Ali neka ove stavove kritikuju vozači „moskviča“ i „lada“. Ponosni vlasnici ruskih televizora i ugaonih garnitura. Oni što kuckaju na ruskim mobilnim telefonima. Oni što u rubljama planiraju letovanje.
PROČITAJTE JOŠ:
Prema nekim podacima, Arsenije III Crnojević je, svojevremeno, u Velikoj seobi Srba oko šezdeset-sedamdeset hiljada duša preveo u drugo carstvo. Zapadno. Pred teškim zulumom. Sada nam svake godine ode otprilike taj broj ljudi, uglavnom na Zapad. Za te ljude nema romantičnih ulja na platnu. Nema za njih Paje Jovanovića. Ostajemo bez inženjera, lekara, zidara i stolara. Na oglase za posao nema ko da se javi. Ovde ostaju motači kablova i gutači „bromazepama“. O današnjem zulumu sud će da daju neke buduće generacije. Ova nije imala snage.
Ovde su ostali vlasnici švajcarskih računa. Derači kože „dobrog naroda“. Iste manire je imao i nekadašnji veliki borac za “narod“, spomenuti Pašić. Sada se ponosno šepuri na centralnom gradskom trgu. Ovde je večan samo naš hronični nedostatak volje i kuraži da se iskreno sučimo sa svojim pogrešnim mitovima. Koji su se uvek završavali u krvi i nesreći “dobroga naroda”.
Nego, da li ste savladali neki recept sa graškom i sardinom? Predsednik širi paniku, evro se ljulja, Lukas zamalo da ode na „Evroviziju“. Opsedamo pumpe i prodavnice. Zaboga, šta može da ispadne loše???
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare