Ako hoćeš poštovanje moraš prvo da ga daješ. Lepo reče kolega Škabo u pesmi iz naslova. Dan je počeo pozivom sekretarice iz mog Zavoda. „Doktore, da li možete da dođete, imate neku krivičnu prijavu da podignete.“ Razmišljam o čemu može da se radi, i zašto je naslovljena na moje radno mesto? Podižem grubo otvorenu kovertu i shvatam da je radoznalost pravnika bila jača od mogućih posledica. Lepo ga pitah zašto nije iskopirao tužbu i podelio svima u firmi? Evo vam moj život na izvolite…
Vadim papire iz koverte i shvatam da me je ponovo tužila osoba koja se odaziva na Kon. Ne ljutim se. Izgleda da sam mu našao magično dugme. Jedini od svih koji su ga kritikovali. U prilogu stoji moja kolumna “Glamočko gluho kolo”, citirana rečenicama izvučenim iz konteksta. Posebno me je zaboleo jedan pasus. Pričajući o nastradalima od kovida, naslovio sam ih kao moj narod. Ovo je protumačeno kao manifestacija antisemitizma. Pritisak mi skače pod oblake. Ima li bezobrazluku kraja? Navodno, aludirao sam na jevrejsko poreklo čoveka koga kritikujem od početka epidemije. Kritikujem zbog loših odluka, nerada, laži, mitomanije. Ne zbog etničkog porekla. Nikada nisam sudio čoveku, uvek njegovim delima.
Navesti kao poseban greh navedenu, iskonstruisanu stvar, razlog je zašto ću se boriti do kraja. Gospodin neka se dobro pripremi. Koliko se bude sudilo meni – sudiće se i njegovim postupcima. Od trenutka kada se na onoj pozornici pričalo o najsmešnijem virusu, a on na to ćutao i okretao glavu. Pa nadalje, do desetina hiljada preminulih ili trajno povređenih ljudi, bez realne potrebe. Ja svojim narodom smatram svakoga čoveka koji govori mojim jezikom. Od Tutina, Sjenice i Novoga Pazara, pa do Subotice. Bez obzira kako se čovek nacionalno ili politički izjašnjava. Bio on Bošnjak, Srbin ili Mađar, samo ako je ispravan čovek. Ako te posmatram kao lošeg, nisi moj čovek, jbg, makar bio i semitskog porekla.
Razmišljam o traženoj sumi. Moj obraz i moja čast košta mnogo više od 400.000 dinara. Malo je to, Predraže. Ja bih tražio milionsku sumu. U evrima. Ili izvinjenje. Javno. Tri hiljade evra ne može da pokrije godine klesanja od strane roditelja, pošteno dobijanih ocena i polaganih ispita, čekanja na specijalizaciju koju je koalicioni minister stopirao, godina poštenog rada, nemaštine, kada detetu ne možeš ni kinesku igračkicu da priuštiš, pretnje otkazom i šikaniranja na poslu. Kada nisam zlikovcu klekao, već planirao okopavanje kukuruza na plantažama PKB-a. Ni tebi neću da kleknem nikada, staću iza svake napisane ili izgovorene reči. One se nisu menjale kroz vreme, poput tvojih. Ja nikada nisam kalkulisao sa budućim, mogućim suđenjima. Kada sam izašao iz bolničkog kreveta stao sam za svoje kolege i sve medicinske radnike. Za mučeni narod koji je padao kao snoplje. Moj narod. Mučeni narod. Volim ga i želim da živi. Hoću da se smeje. Da živi.
Čovek je ujeo psa. I neka košta koliko košta. Vremena, para, živaca. Jedan obraz imam. Dali su mi ga otac i majka. Nisam ga prodao ni kada je ženi bio stomak do zuba. Ni kada su mi drugari bili “vlast”. Ni kada sam mogao glavu da izgubim u mraku, ni kada sam mogao da šenlučim. Uvek za istinu, uvek za pravdu. Uvek za obraz i pošteno ime. I za jače i za slabije od mene. Mada, više volim da se poigram sa jačima. Gradim karakter tako. Ono što ti nedostaje…
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare