Piše Dejan Žujović: Vi ste mi, al’ mi smo oni

Vlažni auto-put, farovi automobila i šljašteći znaci koji proleću kraj nas savršeno se uklapaju sa ovom pesmom Nikole Vranjkovića. Precizni opis osećaja kojeg imamo pred još jedne izbore na kojima ćemo da glasamo protiv, a ne za. Zašto je, skoro uvek, tako? Sve vreme vožnje diskutujemo o tome. Zagazili smo u druge polovine svojih života, ali i dalje smo samo protiv.Tokom razgovora počinjem da uviđam da su preduslovi našega „za“ vrlo složeni. Trenutno, možda, i neostvarivi. Da li ste sigurni da ćemo jednog uzurpatora sistema zameniti graditeljima institucija? Da li su pretendenti, dok su bili u prilici, učvršćivali te iste institucije? Da li su uradili baš sve što su mogli u odbrani parlamentarizma? Da li će te iste osobe, koje ponovo pretenduju na poslaničko mesto, da primenjuju drugačije forme političke borbe u Skupštini? Ili će ponovo da napuste svoje poslaničke klupe?Meni je ovo pitanje vrlo važno. Niko od nas ne može da se ne pojavljuje na svom radnom mestu bez otvorenog bolovanja ili odobrenog neplaćenog odsustva. Nikako ne bih želeo da političar, kojem sam dao svoj glas, napusti najvažnije zakonodavno telo u državi. Želim da se bori na svaki, pa makar i na nedozvoljeni način, za političke ciljeve koje delimo. Neću pobegulju. Želim borca. Na svaki mogući način.Želim jasan stav svakoga lidera opozicije o odgovornosti.Da li su simpatije kruga dvojke, koliko god mrzeo tu terminologiju, dovoljne za našu bezuslovnu podršku? Diskutujemo tokom vožnje o tom problemu. Da li ujedinjenje programski, ideološki, u pristupu nacionalnim ili ekonomskim problemima vrlo različitih opcija bezuslovno motiviše široki krug glasača? Mogu da zamislim užasno kišovito vreme na dan izbora. Građanin navlači kabanicu i kroz zube sikće. Idem da dam podršku Draganu. Idem da dam glas Vuku. Idem da zaokružim Lutovca.Šta će da bude ako opozicija ne ostvari svoje ciljeve na predstojećim izborima? Da li i za njih važi princip odgovornosti na koji pozivamo bezbroj grešnika vladajuće strukture? Mislim da smo došli do prelomne tačke. Da mi, koji želimo promene, mi koji želimo građansko i demokratsko društvo, mi koji želimo odgovornost svih žderača naših života u prethodnih trideset godina, mi koji želimo funkcionalne institucije i da ova zemlja zaista bude deo sveta, nismo više isti.Promenili smo se. Malo uozbiljili. Postali zahtevniji. Malo smo se zasitili partijanja. Sve više bacamo pogled ka drugačijim formama političkog organizovanja i društvenog aktivizma.Neki od nas, ipak, ostaju uporno isti. Dok u povratku prolazimo pokraj Jagodine, Đorđe se naglas pita kada će taj narod koji tu živi da se ratosilja debelog. Odgovaram da to nikada nije bio problem. Pošalješ deset pretorijanaca i par stručnih ljudi da pregledaju knjige. Ali, druže moj, ni tako ne bi rešio problem tog naroda. On bi već za nekoliko nedelja počeo da kmeči za tim debelim. Njemu je taj oblik života prava mera. Ako ga ne bi bilo – izmislio bi ga. Za nekoliko meseci taj mučeni narod bi iznedrio nekog novog debelog. Ima nešto perverzno u toj međuzavisnosti, ali mi za to lek još nismo izmislili. Perverzno, poput mimikrije međuzavisnosti naše opozicije i vladara. Za neke konjukturne međuzavisnosti.Imam utisak da su ovde uloge davno podeljene. Potrebno je samo da izađete na pozornicu i što uverljivije odigrate pripremljeni komad. Bez brige, tu je uvek dežurni krivac na kojeg možete da svalite krivicu ukoliko loše odigrate rolu. Na nas. Ali, shvatite. Vi više niste mi. I za vas, i za njih, mi smo oni…