Ti. Ti koji si svoju mladost prosipao govnima u gaće na obodu Vukovara. Ti. Ti koji si plakao i dozivao majku dok su krvave Košare gorele. Ti si moj brat. I moj si brat i danas, dok poguren motaš neke kablove. U nekom limenom pogonu. Iz koga te izvlače kao majmuna, da aplaudiraš krivonogim debilima koji su od tebe napravili sedog starca. Moj si brat. I volim te. Znam zašto ćutiš. Trpiš…
Tog dana u Orašcu je bilo sunčano. Zemlja se povijala pod mnoštvom ljudi. Dovezenih autobusom. Narod zbunjen tumara ledinom. Grbav i kljakav. U mislima se zahvaljuje na sendviču i flašici vode. Neki govore da je tu sve počelo…
Prema nekim pričama, tu se dogodio prvi incident. Dok je predsednica vlade, skromni dizelaš iz kraja, nekako sastavljala rečenice, učinilo joj se da joj se zavrtelo u glavi. Bila je totalno zbunjena kada su bake u prvim redovima izgubile tlo pod nogama i popadale po zemlji sa užasnim izrazima lica. Gledajući negde iznad nje. Okrenula se polako. Iznad je stajao jezivo bled čovek, nevešto nasađene glave na mišićavi vrat. Izrazito crne kose, obrva i brkova. Bez reči je posmatrala Vožda.
Sevajući svojim ugljenim očima po sakupljenom narodu, on gromkim glasom poče da prekoreva: „Zar sam ja bez glave ostao boreći se za ovakve??? Za ovo sam bunu dizao i divove od momaka gubio? Ovo su moji Srbi? E, moj Đorđe, gde je Vujica da ti još jednom glavu sekirom otfikari, budaletino jedna?“ Na te reči potegnu svoj jatagan i duboko zaseče svoj vrat od uha do uha. Šiknu crna krv iz njega i isprska elitu na montažnoj pozornici. Debeli junaci u lister odelima vrište kao strine. Vožd se strovali u svoju jamu. Kažu da je tako počelo…
PROČITAJTE JOŠ:
Najbizarniji se događaj se dogodio u Nišu. Kažu da je glavnom ulicom prošla kolona ko od brega odvaljenih momaka sa kuburama za pojasom. Ćutke. Gledajući narod oko sebe. Pravo u oči. Čitajući iz tih očiju istinu. O životu danas. O muci. O strahu. Kasnije su svi prepričavali čemu su svedočili. Momci su uporno gurali svoje lobanje u kameni blok. Vrteći svoja tela, uvijajući ih tako da su im vratovi pucali i lobanje ostajale u tom bloku. Napraviše novu-staru Ćele-kulu.
Širom Srbije su junaci ustajali i razočarani se vraćali u grobove. Poslednji zabeleženi slučaj se desio u Aleji velikana, na Novom groblju u Beogradu. Tog dvanaestog marta se jedna mermerna ploča polako pomerila. Prvi komšija Mire Alečković se probudio. Izašao je na sunčan dan žmirkajući i zaklanjujući oči od sunca šakom podignutom na čelo. Oko njega su stajali zbunjeni ljudi sa cvećem i svećama u rukama. Namenjenih njemu. Ubijenom premijeru. Ćutke ih je gledao, blago klimajući glavom. „Znači to je to? Za vas sam najlepše godine svog života potrošio? I, jeste li važni?“ Prezrivo pljucnu ka brojnim naslednicima i onima koji su to želeli da budu i tiho se vrati u svoju humku. Mermerna ploča je nakratko cvilela dok ju je vraćao u ležište iz svoga groba.
Brat moj. Nije gotovo. I tako slomljen možeš. Veruj mi.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare