Nisam se nadala, ali u nečemu je moj život u kući počeo da liči na onaj napolju, ispostavilo se da je količina onlajn događaja koji me zanimaju i na koje me zovu ista kao i kada je stanje normalno.

Čak je događaja možda i više i da mi je film na televiziji, da simultano na telefonu gledam predavanje, a da mi iskače notifikacija da samo što nije krenula predstava. Da, nema rituala spremanja za grad, ne biram cipele i ešarpu, ne podebljavam obrve, koje inače puštam dok sam u izolaciji, ne čekam mamu da dođe da čuva unuče, da bih ja išla napolje. Nedostaje mi da se sređujem, da pijem pivo na šanku, da jurim ulicama, i znam da će se sve to vratiti, ne brinem.

Nedostaje mi da idem na posao, na filmske projekcije, da se grlim sa ljudima koje sretnem na ulici, da trošim pare, da trošim puder. Ležimo u krevetu u pamučnim trenerkama, ako smo imali snage i volje da ih obučemo, ako ne, evo nas u pidžamama, kosa je čista, ali o frizuri nema ni govora, mrvimo keks po posteljini i konzumiramo svakojake sadržaje sa svih aparata, a onda tonemo u san ranije nego pre, već negde oko ponoći. Za razliku od većine drugih ljudi kojima posao nije skopčan sa kulturom ja sam za sve te filmove, predstave i knjige imala vremena i ranije. Ali za šta nisam imala vremena? Postoji jedna knjiga koju obožavam, ali je nisam često uzimala u ruke od kada sam je kupila. Kupili smo je na medenom mesecu, u Sevilji, u jednoj maloj knjižari u blizini jednog od obeležja grada, velike drvene pečurke Metropol Parasol. Danima smo prolazili pored knjižare i gledali u izlog, ali nikako da pogodimo vreme kada radi, Španci i njihova sijesta.

Knjiga je slikovnica za sve uzraste, zaljubila sam se na prvi pogled, ilustracije Sofije Gerive su me omađijale, boje, oblici, bujnost, kao i tema. Naime, ova knjiga je varijacija na temu „Gde je Valdo?“ samo sa mnogo više likova. Na svakoj stranici na crtežu sa malim milionom elemenata i boja treba naći nekog ili nešto. Tako od nas kuca traži pomoć da nađe macu izgubljenu u starom gradu, princeza traži žabu u pećini, meda svoju prijateljicu zmiju u zabavnom parku, unuk dedu izgubljenom u muzeju, majka sina u vrtu, i moj omiljeni deo – čovek koji traži zeca u Olimpijskom selu. Da, imala sam vremena da gledam trosatni film, ali mi nije padalo na pamet da uzmem ovu slikovnicu i onda tražim izgubljenog zeca za koga će posle pola sata potrage ispostaviti da je pokraj olimpijske baklje. Gledanje ove knjige je u tom smislu nekakav luksuz, stvarno treba da imate vremena ili da dozvolite sebi da ga imate. Tako ja pijući kafu oštrim svoju percepciju, vežbam oko i tražim, tražim sporo i strpljivo. I zahvalna sam sebi što sam poželela da kupim ovakvu knjigu, a ne neku baš korisnu. Kupila sam je ne znajući da ću vrlo brzo dobiti dete. Nije to slikovnica samo za decu. Zapravo, pre će biti da je to slikovnica za odrasle, koji će sebi dozvoliti ponovo da se igraju. Jedini luksuz veći od ovog koga sada mogu da se setim je slaganje pazlova, pogotovo onih velikih, za ambiciozne i strpljive igrače.

Imam drugaricu koja ih sakuplja i koja mora da raskloni sve po kući, pomeri stolove i fotelje da bi sklopila nekakvog Velaskeza ili Tarnera. Ili zamislite taj horor – nekog Džeksona Poloka. A ja idem da tražim zeca u Olimpijskom selu. Ionako je to jedina Olimpijada ove godine.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram