Piše Ana Vučković: Vetrenjače

I to nikad nije bez razloga, ubrzo se setim nećeg lošeg, što me muči, setim se razloga. To ne mora da bude nešto što se događa direktno meni, već vrlo često kad čujem neku lošu vest, nešto ružno, to se uvuče u mene i ne napušta me posle sna. I onda pre kafe sevne mi kroz glavu, setim se, preseče me.Prošla nedelja bila je teška, sve lepo paralisala je jedna loša vest, jedna tužna vest, malo malo, pa se setim, pa se prenem. I to su često prinudne slike. Čovek, da može da ih se reši, bio bi srećan, ali tu su, jave se, uzbude te, uznemire. Ponekad pomislim kako bi bilo dobro da mogu nekad samo da ih odstranim, da se fokusiram samo na lepo. Ali ne može, jer se vetrenjače u glavi uvek okreću. I protiv tih vetrenjača borimo se kao mali Don Kihoti, nekad su tu Sančo Panse ili Dulsineje, a nekad od njih ni traga ni glasa. Nekad si sasvim sam. Kad nema te borbe nisi živ, kad ne jurišaš, ponekad poželiš da se skloniš od svega i svih. Ponekad i uspeš, a onda se vratiš u igru. Primiriš se, sačuvaš sebe kao da si skupocena vaza, fragilna i krhka.U Japanu ne bacaju polomljene tanjire ili vaze, nego ih namerno povezuju ponovo zlatom. Tako ono što je krhko i beznadežno ranjivo nagrađuju, ukazuju ćast onome što je nesavršeno, čineći ga posebnijim od onog što je celo. Mi nismo celi. Niko od nas nije potpuno ceo. Svako ima neki beleg, neki trag koji se može videti tek kada priđeš bliže, kada tanjir uzmeš u ruke, kada vazu dobro pogledaš sa svih strana. A nekad na oko ne možeš da primetiš ništa, čak i da svakog dana iz tog tanjira jedeš toplu supu sa knedlama. Ne znam da li se vama događa ono što se meni dešava redovno, pošto spavam sa uključenom muzikom, ali često mi se pre buđenja u san uvuče pesma sa radija i postane deo sna, inkorporira se, uglavi, nakalemi kao baštenska ruža.Eto baš je tako pre nekoliko dana u moj san ušla jedna od meni najdražih pesama koja govori upravo o svetu u koji druge puštamo retko ili nikad, o onostranom i nesvesnom, pesma o onim nestvarnim stvarima, kako ih je onomad nazvao Slobodan Tišma. Ta pesma, koja mi se uvukla u glavu je bila Windmills of your mind, koja je doživela mnogo verzija, ali meni je i dalje najdraža ona koju peva Dasti Springfild. Poetično je, simbolično, prelepo i preteće u isti mah, ali vetrenjače naših misli ne prestaju da se vrte. Nekad se borimo, a ne izreknemo ništa, niko ne zna za tu borbu, a mi smo tu u svojim malim privatnim La Mančama, jurišamo, padamo, grcamo, ponekad i pobednički ustanemo kad nas konj zbaci. U krug, kao krug u spirali, kao točak unutar točka, neprestano ili početak, na koturu koji se stalno vrti, kao grudva snega niz planinu, ili balon na karnevalu, kao ringišpil koji se okreće, prstenovi koji jure oko meseca, kao sat čije ruke zamahuju, pored minuta njegovog lica, a svet je kao jabuka, koja se tiho kotrlja u svemiru, kao krugovi koje nalaziš u vetrenjačama svoga uma.https://www.youtube.com/watch?v=qKV9bK-CBXo