Podeli:
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Nekoliko puta od početka pandemije, shvativši da su stvari ozbiljne i da će se mnogo planova izjaloviti moj muž i ja smo ponovili kako tu 2020. jednostavno treba baciti u đubre, zaboraviti da je postojala i početi prvog januarskog jutra 2021. uz tortu i Bečki koncert sve od početka.

I to smo izgovorili mi, kojima su svi živi i zdravi, koji nismo izgubili poslove, koji smo na sigurnom i imamo šta da jedemo.

Naravno, šalili smo se, jer smo shvatili da verovatno nema ništa od odlaska na Maltu na rođendan druga i u Banjaluku na književni festival, roštiljanja u šumi, piljenja u plavi obzor sa nogama u pesku uz paklenu kombinaciju tulumbi i piva.

Da, bacićemo 2020. u đubre, rekli smo uvereni da je sve propalo. Pogotovo ja, stari fatalista, ljubitelj okretanja novog čistog lista. A onda sam shvatila da to zapravo ne mislim i da više nisam ista, da sam se i ja promenila. I da više nije crno – belo.

Malo pre uvođenja vanrednog stanja morao je da bude otkazan festival za koji znam da se selektor živ pojeo što ne može da se održi. I stvarno tad nisam mislila o sebi, jer ništa spektakularno nisam planirala, ali sam se nervirala razmišljajući o njemu, o gostima kojima otkazuje, onima koji su i dalje hteli da dođu, jer je tad delovalo da ovo neće biti toliko ozbiljno.

A onda se ispostavilo da je za sve na planeti loše, da smo svi u istom sosu, neki čak u nešto ljućem, i da je otkazivanje ovog ili onog događaja najmanji problem. I više puta sam izgovorila kako jedva čekam da prođe godina – stravična, razočaravajuća, užasna, tužna, brutalna, dosadna.

A onda sam shvatila da tako ne mislim, kao što sada ne mislim da je ok danas se najesti svega, pa sutra krenuti dijetu.

Everything counts in large amounts – pevali su još davno moji omiljeni Depeche Mode. A ako se sve računa, da li to znači da će i u 2021. biti nečeg ružnog? Sigurno da hoće. Kao što i ova godina, nama koji nismo pretrpeli neki ozbiljan gubitak neće biti potpuno besmislena.

I to ne samo zbog iskustva u kome smo nešto naučili. Nisam ja od tih, a i držim da ljudi uvek prave nove greške. Ne, biće sjajnih trenutaka, možda ćak i više nego u nekim neutralnim godinama kojih se ne sećamo ni po čemu.

Sećam se jednog intervjua, ne sećam se ko je govorio, ali bilo je to u emisiji “Peščanik” pre petnaestak godina. Čovek je pričao o tome kako svi govore da su devedesete odvratne i ne ponovile se. On je sa tim bio saglasan, ali je takođe morao da prizna da su to za njega bile godine lične sreće, jer se tad zaljubio i dobio decu.

Pomislim na to uvek kad čujem da je neko ‘41. godište. Ili na primer ‘92. godište, u kojoj klimi se taj neko rodio.

Neću da bacim ovu godinu u đubre.

Za mene je bilo groznih, koje su za moje okruženje bile sjajne. Ali ja sam bila loše, sve je u igri makro i mikroplana. Geopolitika srca. Srca za koje je dobra ćaša vina, ili dve, vina koje takođe može da ima dobru ili lošu berbu.

Neko je ove godine dobio decu. I zbog njih mi se ne baca u đubre ova godina. Rodili su se Vera, Anđela, Đina, Zarja, Adam, Iris… I njihova lica, nežna i pufnasta dokaz su da ova godina nije samo ružna.

Komentari

Vaš komentar