Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Sećam se, pre nekoliko godina smo se drugarica i ja smejale jednom piscu koji je slučajno ili namerno napisao kako je seo za švedski sto. To nam je bilo smešno, jer se nad švedski sto nadnosi i bira, ali se za njega ne seda. Ipak, mislim da sam ja u svom životu zaista konačno sela za jedan švedski sto, dakle - namestila se i više nego komotno.

Čini mi se da sam se u tinejdžerskim godinama, a tako je verovatno radila i većina drugih, slepo držala, čak i krvnički, nekih društava, nekih fazona, nekih mesta, znala koja je moja ekipa i kako se predstavljam. Da me je tada neko pitao šta mi je najvažnije, na vrhu lestvice bi bili moji drugari, ali ne pojedinačno, nego moja ekipa, tj. ekipe, a imala sam ih nekoliko.

Ma koliko da ste zaista osobeni, desiće vam se da se podredite ekipi, da poželite da ste njen deo i da joj budete lojalni. Uvek se setim velikih umetničkih pokreta i markantnih ljudi u njima, onih koji se, iako su možda i mogli sami, nisu samo oportuno pretvarali da su deo grupe, nego su stvarno osećali slično, gledali u istom pravcu. Sastajali su se, družili, debatovali, ostavili ozbiljnu umetnost. Mi idemo zajedno kao Warriorsi njujorškom podzemnom železnicom, mi se uvek nalazimo na istim mestima i naše plejsliste su iste, kao u pesmi – mi nosimo ista odela, mi vozimo iste vespe kroz grad… jeste da moja generacija nije kao u jednom od meni dragih filmova, “Kvadrofoniji”, bila podeljena na pankere i šminkere, ali je podela opet bilo, podela uvek bude, čak i kad nisu tako jasne. Kaže onaj grafit – “I postpankeri su pankeri”.

Već tada, ja sam volela sve što volim sad, u meni je i tad bila ova osoba koja će slušati tri sata špansku gitaru, piti crni čaj i uživati što ne mora nigde, ali u dvadesetim uglavnom niste raspoloženi za takve aktivnosti, čekaju vas prijatelji da bauljate ulicama, idete na koncerte, da osvanete sa novim danom pored nekog Wonder Wheela, kao ratnici podzemlja. Sa jednom ekipom u KST, sa drugom u Akademiju, pa onda na indie kod Pobednika. I iznova i iznova potvrđivanje vrednosti, razgovori sa sebi sličnim ljudima.

A onda lagano dolazi neko drugo vreme, na sreću, kada poželite da pričate i sa nekim drugačijim od sebe, kada nećete više na ista mesta i lagano se, iako možda ostajete bliski sa nekim članovima, odlepljujete od grupe. Evo ih tridesete, odnosno već četrdesete i zaista najbolje godine života. Zašto? Zato što postajete sve ono što treba da budete, i ako imate sreće i pameti nije vas više sramota ničeg što volite. Jedno lepo ogoljavanje i skidanje skrame sa sebe i početak jednog vremena koje je čak i uzbudljivije od te ludačke jurnjave po klubovima sa svojom ekipom.

Počinje vreme kad možete sasvim ugodno da stanete nad švedski sto i izaberete sve što vam se sviđa, baš i samo vama, bez zadrške, i pank i postpank, i sevdah i pohovano i restovano, ne ono što grupa kaže, pa čak i da ste vi bili predvodnik te grupe. Počinje vreme razgovora u četiri oka, trenutaka u kome ćete poželeti da se vidite sa jednom ili dve osobe iz te grupe, da razgovarate, da ne uzimate zdravo za gotovo ni to prijateljstvo, ni sopstveni ukus, pravo vreme zdrave zrelosti u kome pronalazite nove spone sa ljudima, otkrivate nova zajednička interesovanja, putujete zajedno i iznad svega – poštujete što je neko sad drugačiji, jer ste to i vi.

Drugačiji, a opet isti, jer da, sve što sam ja sada, postojalo je i tada u tim dvadesetim, kada mi nije padalo na pamet da sednem za taj švedski sto.

Komentari

Vaš komentar