Podeli:
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Nemoguće je da ne prolijem kafu subotom ujutru na spavaćicu, ali me to ne potresa. Curi mi niz bradu, ali sam previše sanjiva da reagujem. Posteljina mi je puna fleka od kafe. To bi me podsetilo na to da je na jastuku u porodilištu pisalo gin, zbog ginekologije, a ja sam pitala cimerku da li kod nje piše votka. Ekstremno glupa fora, ali sada ne mogu ni da je se setim, jer je subota i tek sam probuđena.

Svako bi trebalo da ima taj jedan dan ni za šta, odnosno za ništa, dan u kome će samo postojati i raditi stvari stihijski i bez plana. Meni je to najčešće subota, koju počinjem omiljenom emisijom na radiju, doručkom u krevetu, možda pročitam nešto, a možda ću samo tupo gledati u neki ugao, dok u jednom trenutku ne odlučim da ustanem, odlučno, i odjurim u kuhinju, da možda napravim još jednu kafu.

Subotom se ne šminkam, stavim naočare na glavu, onda mi služe i kao rajf, jer kad prelazim ulicu obavezno ih podignem, tako mislim da imam bolji uvid, da me ne udare kola ili tramvaj. Tada se setim i smešno mi je, kako nekad kada me neko vidi iz kola, ja ne kažem ćao, ne pustim glas, nego samo otvorim usta kao da kažem ćao. To je ta ekonomija, to je ta štednja resursa. Slično kao ribe koje samo otvaraju usta. Ne znam gde su sa moje pijace sklonili one bazene sa ribama koje plivaju, a onda ih ti gledaš fascinirano kad si mali, zaboravljajući da ćeš ih ručkati posle sa blitvom i krompirom. Kao i ribe, ne razbacujem se zvucima.

Subotom više ćutim. Ne razbacujem se, ali volim vikendom, posebno subotom da bacam noge dok hodam. Obično nosim patike ili nešto ekstremno udobno, ne uvlačim stomak. Volim da sam čista i lepo mirišem, ali ne sređujem se previše. Ulažem minimalno truda, puštam mačkaste naočare na vrh glave da dodaju šik nekoj posve običnoj kombinaciji majice i pantalona. Tada vodim dete u poslatičarnicu, kradem mu sladoled, posebno ako je malaga, ukradem mu koje suvo grožđe, a opet ne računam da sam ja jela slatko.

Malaga je zavodljiva, setim se Banderasa i Pikasa, oni su odande, moram tamo da odem, samo sam prošla autobusom jednom, kao što sam tako samo prošla kroz Kraljevo, a nikad zapravo nisam bila. Znači Malaga i Kraljevo. A sada sladoled, a bogami mogu i kolač da naručim, neki indijaner ili ekler, bozu, koju sam obožavala i kao beba.

Subota je mali samozaborav, tada ne reba da si grub prema sebi, možeš da ispadneš iz discipline malo. Tad se setim smešne reči koju je moja drugarica iskoristila jednom kad je svojoj maloj deci spremala batake. Rekla je – sad ću otkostiti batak. E pa, ja ću danas da se otkostim od obaveza i pustim da me nađu zvuci ptica zvezdarskih krošnji, da sretnem koga je suđeno da sretnem, da nikome ne javljam da smo krenuli da se prošetamo. A uvek sretneš nekog, ljudima vire peruške iz cegera, kroz kese si nekad i mogao da vidiš deo ulova, paprike bi pokazale konture svog bucmastog tela kroz kesu, kao što se i ljudima to desi kad im se telo prilikom tuširanja zalepi za zavesu. Da li će se danas paprike puniti, ili će u grčku ili šopsku, možda đuveč?

Šetajući se svide ti se sadale, špicaste i uske, ali se onda setiš svog novog životnog stava – samo da je udobno. Bulke, hortenzije, ljudi u gaćama piju kafu na terasama, napravio se baš veliki red za pekaru. Najlepše kifle, pa zato. Uzmi dve lakirane i dve sa belim lukom. Sigurno će ti se prijesti dok popodne malaksala od subote i sunca budeš čitala i slušala radio. I pila kafu i pravila nove fleke.