Moja sreća je ta što sam, kako je vreme išlo prestala da imam košmare. Ne sanjam već dugo ništa strašno, ovakvi snovi ustupili su mesto bizarnim snovima, koji zajedno smeštaju ljude, mesta, motive koji su na javi nepovezivi.
Ove godine obeležava se sto godina od rođenja Felinija, čoveka koji je možda i najviše od svih filmskih autora uspeo da transponuje onirički svet u kinematografski. Godinama je zapisivao ono što sanja, na savet psihoanalitičara Ernsta Bernharda, a u toj Knjizi snova bilo je i pajaca, i fatalnih žena, i nasukanih riba i brodova na obali, i karusela i vozova, prizora iz njegovog Riminija.
Tu je bilo svega onoga što je sadržaj realnog sveta, ali provučenog kroz presu snova, oneobičenog na neki čudan način koji se možda najbolje oseća u mediju koji je filmski.
Jer da, kada nešto sanjamo to je kratki film više nego išta drugo. Sa Felinijem upoređuju Sorentina, možda ponajviše zbog ove osobenosti, ne samo zbog toga što su Italijani. Sorentinovi filmovi, komadi su snova, to su prizori toliko neočekivani da zapravo najviše liče na ono što može da nam priredi naše nesvesno: grandioznost arhitekture, osećanje težine istorije, lakoća flerta i mirisi narandži koje rastu duž avenija večnog Rima, flambojantna odeća u kojoj se približavamo monumentalnim spomenicima.
U njegovim filmovima, kao i u snovima nikad ne znate šta je sledeće, svaka scena je neki novi koncept, kombinacija boja koja nadražuje oči, kao kakva limunžuta garnitura u arheološkom nalazištu.
A pošto većina populacije sanja u crno-beloj tehnici, tu bismo se ponovo mogli vratiti na Felinija i na njegove najslavnije filmove. Sećam se, bilo je to na Fakultetu dramskih umetnosti, na ispitu kod profesora Nikole Stojanovića, koji je predavao istoriju filma, kada sam izvukla baš pitanje Federiko Felini. Bilo je leto, nosila sam crnu haljinu, crne baletanke i ogromne crne naočare. Profesor je prokomentarisao da izgledam baš kao žene iz Felinijevih filmova, ali ne, koleginice, ne kao one debele nakaze, nego one lepe, sa mačkastim naočarima.
Da, njegovi filmovi jesu kao kroz neke naočare, u kojima nije sve sasvim različito od jave, ali je samo malo pomereno, dovoljno da imamo osećaj da je nešto drugačije.
Sorentino je nešto brutalniji, ali to je i duh vremena, tehnologija koja se promenila. Ipak, za mene se neke stvari ne menjaju, ja godinama sanjam da sam na trapezu i da se plašim da se ne uhvatim i da padnem, u mojim snovima građevine se pomeraju, premeštam ih kao kada u crtanom Popaj-Aladin duh sa jednog na drugo brdo premesti dvorac.
Ja tako čitavog života premeštam Avalski toranj u centar grada, sanjam nepostojeću kristalnu katedralu i pravim potop, kroz koji plivam na posao. Taj potop možda ima uporište u skorašnjim poplavama, arhetipu Panonskog mora, ili u stihu beogradski mali pijac potopila Sava, ali u mojim snovima to je tako živo, a tako normalno, svakidašnje, jer takvi su snovi – samodovoljni.
Svako sanja drugačije, svako ponavljajuće teme, omiljene simbole, snovi su postava stvarnosti, i možda je baš ovih dana vreme da im se posvetimo, da gledamo Felinija i Sorentina, čitamo Junga ili Nastovića…ili za početak poslušamo onu snoliku All i have to do is dream.