Piše Ana Vučković: Putovanje

Koliko samo mesta nismo videli, a tu su nam na sat, dva od kuće: vodopadi, vidikovci, divlja priroda. Meni je dovoljno da odem u Zvezdarsku šumu, koja mi je na pet minuta od kuće, uđem u zelenilo kome još uvek nisu presudili bageri (jer je ipak reč o šumi u širem centru grada), pa da se osetim smireno i očarano.I dalje se mnogo toga ne zna, pa nekako ne mogu da poverujem da će se neko uskoro zaputiti ka Italiji. U tom smislu razmišljala sam šta će mi sve sigurno nedostajati ove godine i čemu se već sada nadam one sledeće godine. Reč je o nekakvoj čudnoj dinamici putovanja, koju sam otkrila još kao dete.Nikada nisam volela putovanja na kojima se samo odmara, tamo gde nema ničega osim plaže. Ja se najbolje odmorim u Beogradu, kada nemam obaveza, dovoljno je samo duže da spavam - i eto regeneracije. Zato moja putovanja uvek moraju da budu i neka kultura i nova saznanja, mogu da se odmorim i u pomenutoj Zvezdarskoj šumi ili u svom krevetu, koji me ovih dana viđa više nego ikad.Zato će mi ove godine nedostajati ona hermeneutika mog idealnog putovanja koje uključuje neki grad, malo mora i mnogo gastronomije i umetnosti. Nedostajaće mi onaj dan kada tek dođete, pa ste pomalo i depresivni, navikavate se na sobu, na mlaz tuša i podešavanje toplote vode, i ne znate gde je šta u gradu.Nedostajaće mi onaj dan koji propadne do pola, jer iako sve volite da radite sami dolazi agent agencije da vam ponudi izlete, papreno skupe, bolje idi sam do pristaništa i raspitaj se! Ili onaj prvi dan kada treba da sačekate da dođe vlasnik airbnb stana, a njegov dolazak je u diskrepanci sa sletanjem vašeg aviona, pa dan uludo propada.Ove godine neće biti ni onog dana koji ne ispadne kako treba, pa pomislite kako vam se možda vraća kući, ali i onaj kada iznenada otkrijete lepotu života i familijarnost, jer restoran u koji ste seli drži porodica koja ruča u isto vreme kada i vi, njihova deca i mačke vam idu oko nogu, gazda svira lokalnu pesmu, vašem detetu daju njihove igračke i naseku mnogo lubenice ili kolača koji su gratis.Neće biti ni one večeri koje vam je čudno, jer biste možda izašli u neki pab, ali uradite isto što i nekad kod kuće, ostanete u hotelu, gledate lokalnu televiziju, šazemujete pesme i pijete pivo na terasi. Nedostajaće mi veče kada na putu prvi put vodite ljubav i smejete se, jer ste vodili ljubav sad i u ovom gradu na svetu, overili ste ga, bravo za vas!Faliće mi i onaj dan kad radite baš turističke stvari, ono što rade svi, onesvešćivanje u redu za Ufici galeriju, krivljenje da biste napravili fotografiju pored Krivog tornja, i to sve mrzeći turiste kojih je mnogo (iako ste i vi turisti).Verovatno ove godine neće biti onog dana na putovanju kada pripiti sednete na klupu, gledate u nekakvu katedralu i pričate o tome kako bi trebalo da date otkaze i da putujete stalno, iako znate da niste skroz taj nomadski tip, onaj dan kada ste srećni što pada kiša (ja, baksuz), pa sa zadovoljstvom možete da odete u muzej i tamo ostanete ceo dan.Onaj dan kada ćete kupiti najboje cipele na svetu, sa sve nećkanjem, jer su preskupe, ali vrede, odličan je kvalitet, kupi, kad dođemo u Beograd biće ti žao ako ne uzmeš. Neće biti onog dana kada ćete se posvađati ili sporečkati, jer uvek ima taj dan, kao i onaj kad ćete pijući proseko u kafiću ispred murala Tuttomondo Kita Heringa konstatovati kako vam je lepo, najlepše.A zapravo, kad malo bolje razmislim – sve ovo samo primenite na Srbiju i čekanje u redu za muzej Macura ili Sirogojno, murale Arteza, piljenje u Moravu ili u onu najinstagramičniju kućicu na vodi kod Bajine Bašte. Ko zna, možda nas čeka baš najlepše putovanje do sad.