Ako nemate neki veći problem u životu, može vas razočarati to što možda ovog proleća/leta nećete putovati. Ili barem nećete ići tamo gde ste planirali. Osim ako niste želeli da idete po Srbiji, što mnogo mojih prijatelja planira već neko vreme.

Koliko samo mesta nismo videli, a tu su nam na sat, dva od kuće: vodopadi, vidikovci, divlja priroda. Meni je dovoljno da odem u Zvezdarsku šumu, koja mi je na pet minuta od kuće, uđem u zelenilo kome još uvek nisu presudili bageri (jer je ipak reč o šumi u širem centru grada), pa da se osetim smireno i očarano.

I dalje se mnogo toga ne zna, pa nekako ne mogu da poverujem da će se neko uskoro zaputiti ka Italiji. U tom smislu razmišljala sam šta će mi sve sigurno nedostajati ove godine i čemu se već sada nadam one sledeće godine. Reč je o nekakvoj čudnoj dinamici putovanja, koju sam otkrila još kao dete.

Nikada nisam volela putovanja na kojima se samo odmara, tamo gde nema ničega osim plaže. Ja se najbolje odmorim u Beogradu, kada nemam obaveza, dovoljno je samo duže da spavam – i eto regeneracije. Zato moja putovanja uvek moraju da budu i neka kultura i nova saznanja, mogu da se odmorim i u pomenutoj Zvezdarskoj šumi ili u svom krevetu, koji me ovih dana viđa više nego ikad.

Zato će mi ove godine nedostajati ona hermeneutika mog idealnog putovanja koje uključuje neki grad, malo mora i mnogo gastronomije i umetnosti. Nedostajaće mi onaj dan kada tek dođete, pa ste pomalo i depresivni, navikavate se na sobu, na mlaz tuša i podešavanje toplote vode, i ne znate gde je šta u gradu.

Nedostajaće mi onaj dan koji propadne do pola, jer iako sve volite da radite sami dolazi agent agencije da vam ponudi izlete, papreno skupe, bolje idi sam do pristaništa i raspitaj se! Ili onaj prvi dan kada treba da sačekate da dođe vlasnik airbnb stana, a njegov dolazak je u diskrepanci sa sletanjem vašeg aviona, pa dan uludo propada.

Ove godine neće biti ni onog dana koji ne ispadne kako treba, pa pomislite kako vam se možda vraća kući, ali i onaj kada iznenada otkrijete lepotu života i familijarnost, jer restoran u koji ste seli drži porodica koja ruča u isto vreme kada i vi, njihova deca i mačke vam idu oko nogu, gazda svira lokalnu pesmu, vašem detetu daju njihove igračke i naseku mnogo lubenice ili kolača koji su gratis.

Neće biti ni one večeri koje vam je čudno, jer biste možda izašli u neki pab, ali uradite isto što i nekad kod kuće, ostanete u hotelu, gledate lokalnu televiziju, šazemujete pesme i pijete pivo na terasi. Nedostajaće mi veče kada na putu prvi put vodite ljubav i smejete se, jer ste vodili ljubav sad i u ovom gradu na svetu, overili ste ga, bravo za vas!

Faliće mi i onaj dan kad radite baš turističke stvari, ono što rade svi, onesvešćivanje u redu za Ufici galeriju, krivljenje da biste napravili fotografiju pored Krivog tornja, i to sve mrzeći turiste kojih je mnogo (iako ste i vi turisti).

Verovatno ove godine neće biti onog dana na putovanju kada pripiti sednete na klupu, gledate u nekakvu katedralu i pričate o tome kako bi trebalo da date otkaze i da putujete stalno, iako znate da niste skroz taj nomadski tip, onaj dan kada ste srećni što pada kiša (ja, baksuz), pa sa zadovoljstvom možete da odete u muzej i tamo ostanete ceo dan.

Onaj dan kada ćete kupiti najboje cipele na svetu, sa sve nećkanjem, jer su preskupe, ali vrede, odličan je kvalitet, kupi, kad dođemo u Beograd biće ti žao ako ne uzmeš. Neće biti onog dana kada ćete se posvađati ili sporečkati, jer uvek ima taj dan, kao i onaj kad ćete pijući proseko u kafiću ispred murala Tuttomondo Kita Heringa konstatovati kako vam je lepo, najlepše.

A zapravo, kad malo bolje razmislim – sve ovo samo primenite na Srbiju i čekanje u redu za muzej Macura ili Sirogojno, murale Arteza, piljenje u Moravu ili u onu najinstagramičniju kućicu na vodi kod Bajine Bašte. Ko zna, možda nas čeka baš najlepše putovanje do sad.