Piše Ana Vučković: Proxima estacion: Kozji kamen

Njih sam slušala na diskmenu sve vreme svog puta u Španiju, kada sam prvi put išla negde bez roditelja. Bila sam tinejdžerka i čak i pre nego što sam išla sa drugaricom na more išla sam u Madrid na kurs jezika. Posebno mi je bilo uzbudljivo to kad sam otkrila koliko je jednostavno putovati podzemnom železnicom, kada sam ja, relativno prostorno nesnalažljiva sama ukačila kako se linije seku, da je moja linija ona braon boje, da je moj stan u blizini stanice Diego de Leon.Pošto, za razliku od ostale dece u školi jezika, Brazilaca, Amerikanaca i Rusa nisam imala direktan let nazad za Beograd, imala sam taj jedan dan viška. Svi iz moje grupe su već otišli kući, a ja sam na dvadeset imala i još taj jedan dan da cunjam sama, sada već vrlo poznatim ulicama divnog, elegantnog Madrida. Šetala sam se, ponovo otišla u muzeje, ali otišla i da se provozam metroom do znamenite stanice, one koju je manu Chao opevao, i po kojoj se i zove njegov najpoznatiji album. Reč je o stanici koja je simbolično nazvana Esperanza. Sećate se onog Proxima estacion, što izgovara muški, pa Esperanza što izgovara ženski glas, najavljujući vam da se približavate.Tada toga nije bilo u Beogradu, niko nije najavljivao ništa, nego si morao da gledaš kroz prozor i da motriš na tablu na kojoj piše ime stanice. Sve mi je to bilo uzbudljivo i htela sam da uživo čujem glas kao na albumu. Da, shvatila sam da je to neka ljuta perifrija, ali sam htela da vidim šta tamo ima. I nije bilo ničega, ničega zapravo zanimljivog. Sigurno iza svega postoji neka priča, nešto što je Oskara Tramora (pravo ime Manu Chao-a) navelo da nazove ovako album. Ili mu se samo svidelo to da je sledeća stanica – nada. Prošetala sam se krajem koji ni po čemu nije bio zanimljiv i vratila podzemnom u sam centar grada, u Čueku.Dugo posle toga razmišljala sam o tome kako nikad nisam bila na nekim mestima u Beogradu koja su korelat Esperanzi. Labudovo brdo me je videlo jednom, jednom sam bila na Miljakovcu, nikad zapravo na Ceraku, osim u prolazu. Tako sam skoro čula od devojke koja je iz Londona da nikad nije bila u Pekamu, jer zašto bi? Imala sam ideju, da situacija nije ovakva kakva je da jednom sednem i prođem svim delovima Beograda, da vidim šta sve ima. A opet čujem od ljudi – zašto bih to pobogu radila? Zato što me zanima. A šta me je sve navelo na ovo? Možda činjenica da ne znam rođeni grad i okolinu, da sam na nekim mestima provela sate i dane, a da neke nisam očešala, pa ni slučajno.Šta me je još navelo na razmišljanje o tome? Činjenica da moj muž, Piroćanac, nikad nije bio na Kozjem kamenu, božanstvenom mestu na dvadesetak kilometara od svog grada. Dobro, bio je na nekim drugim, ovo mu je promaklo, a odjednom se pre dva dana pojavilo na instagramu mog prijatelja. Ovo mesto je san snova, reka je vijugava, tu blizu su sigurno, javlja mi se, i neki rajski vodopadi. Ali da, izgleda da ono što je blizu uzimamo zdravo za gotovo, ima vremena otići ćemo tamo, pa bilo da tamo ima nešto predivno ili nema apsolutno ništa. Ići ćemo svuda, i u Madrid ponovo, i u Ripanj, i u Trešnju, evo me već kako šetam Cerak vinogradima i kupam se u Pariguzu, jezercetu u Resniku. A bogami, videće me i Kozji kamen. Proxima estacion: Kozji kamen.