Pre dva dana šetam se sa prijateljem, preselio se u moj kraj, a ja svoj kraj smatram mnogo šire nego što to zaista jeste, nekako u radijusu od tri kilometra, od Zvezdarske šume i Olimpa, pa i parče Konjarnika, pa niz Bulevar do Đerma, to je sve nekako moj kraj. I tako, šetamo se po Lionu, i odjednom taj moj prijatelj kaže - e, pa gde je nestala ona zgrada, ona sa muralom zelenog razgranatog drveta?
On je tu od relativno skoro, pa mu je baš zato čudno gde nestade zgrada. Ja dobro znam tu zgradu i to iz nekoliko razloga. Prvo, tu je živela moja drugarica iz srednje, pa sam tamo išla na nekoliko rođendana. Drugo, zgrada je u ulici Luke Vukalovića, a Luka Vukalović je bio vođa srpskog ustanka u Hercegovini, znam jer je iz Zubaca kod Trebinja, odakle je i moj deda Luka Vučković, sa kojim deli inicijale. A znam i da je umro u Odesi. I tu mislim na Luku Vukalovića. I sve to pričam prijatelju i pitam se, stvarno, gde je zgrada? A nije da nešto zjapi ili da postoji neka rupa, deluje kao da ta zgrada nije ni postojala. A znam da jeste, negde na instagramu imam fotografiju da to dokažem. Morala sam jednom da uhvatim to divno drvo. I razmišljam, razmišljam pomno o svom tom drveću koga nema. Toliko ga nema, da čak više nema ni tog naslikanog. Čak je i ono zasmetalo i eno ga u oblaku prašine. Provirujem i vidim bagere. Da, da, to je to.
Tog popodneva ići ću da trčim na Olimpu, u mom kraju, srećna što je konačno lepo vreme, da može da se trči u duksu i helankama. Nije baš da očekujem vazduh kao na Olimpu (a sećam se kad sam podno Olimpa jednom jela sladoled od karamele i viskija), ali opet, Zvezdara je ipak malo više, blizu je šuma, valjda će i tad moći da se udahne. Kad ono ne. Potrčiš, otvoriš pluća, a ono u njihove aule ulaze garež i paljevina, ljudi lože đubre i lakirane daske i ne znam ti ja šta, i onda shvatiš da je bolje da odustaneš, da sačekaš dok ne krenu lipe, dok ne napupi i bar ne napravi privid svežine, u vidu opojnog zvučnog zida, da obloži zadihane aure trkača bar malo miomirisom, da im pomogne da nabiju brojeve na svojim meračima koraka i kalorija.
Možda preterujem, ali nigde drveta ne vidim. Gledam stare slike Bulevara i onaj pojas obrastao i s jedne i sa druge strane gustim zelenim tkanjem. I čudim se kako lako zaboravimo kako su stvari izgledale nekad, kako zaboravimo kakvi smo sa kratkom kosom kad imamo dugu, kad napravimo razmeštaj u stanu kako je bilo pre. Gde je moje drvo? Kad pogledam s prozora u svoje dvorište, tu ga ima. Tu su trešnja i jabuka, i mamino cveće, i drvenasto i zeljasto, i tu su i jelke, sve naše nove godine, sve naše jelke sa busenom, insistiranje mame i tate da kupimo takve, a ne one već osuđene na smrt, preklane, pa posađene na ono tužno postolje. Kupili smo i ove i prošle plastičnu, jer nismo imali vremena i živaca da idemo da sadimo, a i dvorište nam je prepuno, ima ih svih oblika i veličina, neke su stare gotovo koliko i ja. Pada mi na pamet – samo me one malo spasavaju od gareži i dima i užasa i crnila mojih jadnih pluća.
I moram da zapamtim sad, iako je tek proleće, da obećam da ću da kupim opet onu sa busenom, da svaki put treba da razmišljam, da insistiram, pa da je onda posadim ili u svoju baštu ili u Zvezdarsku šumu, sa dozvolom ili bez nje. Nisam znala da će porušiti onu zgradu, da će slomiti ono drvo u Luke Vukalovića, ulici koja nosi ime čoveka iz istog mesta odakle je moj deda. Tamo odakle su ima drveća koliko hoćeš. Jeste, ovde su i zgrade i automobili, i odžaci, ali nije da ne pamtim i druge gradske mirise, zvezdarske ruže, krošnje i miris lipa zbog koga trčim koliko me noge nose.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare