Sve je povezano u čvor ili u buket, sve se prepliće i shvatila sam zašto ja nisam najbolji takmičar za igru asocijacija. Moje asocijacije nisu zdravorazumske, nisu logične, mene sve podseća na neki doživljaj, na neki samo meni znanu uspomenu koja me zapravo sabotira u rešavanju ove igre.

Za asocijacije ti je potrebno opšte znanje, ono koje je zajedničko za celu zajednicu. Moj mozak, a sigurna sam i mnogo drugih ume da na površinu izvuče neke teme i ukrsti ih, nešto predivno i uzbuđujuće i nešto pretužno, i da ih poveže.

Bila sam u Novom Sadu pre dve nedelje na jednom lepom knjiženom događaju i tom prilikom sam u knjižari u koju često svraća Milan Mumin kupila mužu majicu „Love Hunters“-a, koje oboje baš volimo. Danas dok sam trčala kroz glavu mi je samo prošla potsnuta slika iz jednog filma. Bio je to film o 16 ubijenih radnika RTS-a, sećam se prizora sobe u kojoj o svojoj ćerki koje više nema, najmlađoj poginuloj govori majka, a iza je na zidu poster, poster „Love Hunters“-a, benda koji je njena ćerka očigledno volela. Zašto sam baš to zapamtila? Zato što mi je bilo još više žao, ako je moguće da ti još više bude žao nekog ko je tako nastradao. Ali da, imala je i dobar muzički ukus. I to je nešto specifično, ne vole baš svi ovaj bend toliko da imaju poster. A ko voli ovaj bend, to sa sobom vuče mnogo drugih kvaliteta i osobina. To su nekako dobri ljudi, kao što je takav i Mumin, koga ne poznajem, ali nekako znam da to ne može biti neki zlotvor ili namćor. Slušala sam muziku, gledala film u kome taksira u Njujorku, slušala prilog u kome je kroz top listu navodio šta sve voli da jede. To ne može biti loš čovek. I kad mi je ovo palo na pamet, slomila sam se. Bilo mi je još više žao, iznova me je slomila nesreća i horor i to smenjivanje asocijacija, ono brutalno i lepota života, radost postojanja i nasuprot njoj praznina.

Samlele su me loše vesti, one nove i tenzija, ona koja traje već neko vreme, to neprestano smenjivanje i priče kako nas povezuje nešto strašno, kako nema zemlje na svetu bez korone, koja je takođe odnela živote mnogih koji su imali svoj omiljeni bend, i još mnogo toga što su voleli. Nekad mi je dosta mojih sinestezija, prinudnih slika i povezivanja, nekad bih da budem kao oni ljudi kojima na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Ali očigledno nisam takva, pamtim i hvatam se za detalje. Volim, a ima i takvih dana, kada me spontano obuzme neverovatna životna radost i vitalnost.

Ipak, danas nije bio dan kada je to moglo spontano, morala sam sebi da pomognem muzikom, a prvo predloženo na „Jutjubu“ bilo je ono što je na taj dan, pre tačno 35 godina povezalo ne baš sve, ali mnoge zemlje i narode. Live Aid. Setila sam se i naše pesme „Za milion godina“, Čole i Marine, Vlatkove air gitare, dece iz zemalja nesvrstanih, ali i pokojnog tate moje drugarice, divnog Mladena Popovića, koji je sve to smislio. Posle ovoga, logično „Jutjub“ mi je nudio Kleptona i „Kvin“, uvek flambojantnog Eltona Džona, sve naizgled potpuno relaksirane pred onoliko sveta. Pričala mi je mama kako je gledala sve ovo, sa mnom u naručju, kad sam imala osam meseci. Neki drugi svet, neki drugi ideali. Možemo da budemo cinični, ali bilo je to nešto neponovljivo.

I pored svega ponuđenog pustila sam „Spandau Ballet“. Svi koji me znaju znaju i koliko volim 80s pop. Volim, pa šta? Nekad nema boljeg leka i utehe od ljutog mejstrima. Dobro su zvučali na Live Aid-u, posebno moja omiljena pesma „Only when you leave“, koju su sasvim slučajno ili namerno obradili „Love hunters“-i. Sve se povezalo, mozak mi je tih dana sve suptilno sugerisao i sve se poklopilo i sve bi to bilo deo moje zamišljene igre asocijacija. Sve ovo me je ganulo, kad sam legla u krevet pustila sam da idu redom svi Live Aid nastupi. Zaspala sam i spavala sam isto kao onda kad sam sve to isto slušala kao beba nesvesna sveta, sebe, sinhroniciteta i asocijacija.