Piše Ana Vučković: Ivana i Tanja

Nekad nisam volela jutro. Zapravo, volela sam ga samo ako sam pokrivena preko glave, ostavljena na miru, da se pridignem tek oko podneva. Nekad sam mislila da je petak bez izlaska za penzionere, a sad mnogo volim da sam baš tad kod kuće, planiram vikend, pijem kafu, trčim, odmaram telo, slušam radio, čitam novine, stavljam maske na lice i trijumfalno odlučnim pokretima skidam nausnice. Nekad sam mislila da se moj odnos prema nekim ljudima nikad neće promeniti. A jeste.

Neki odnosi izblede i nije problem ako je tako. Baš razmišljam kako mi više ne okupiraju misli neki ljudi koji su mi bili izuzetno važni pre samo dve ili tri godine. I to je normalno, valjda, i ne iznenađuje me. Ono što me ipak iznenađuje je koliko me rastužuje ili veseli ono što se dešava nekim ljudima koji su mi poznanici ili čak ni to. Zato me je šokiralo kada je umrla Ivana, drugarica moje poznanice, osobe koju, iako retko viđam uživo nekako stalno imam na radaru zbog fejsbuka. Da, ona čak nije ni moja poznanica, nego drugarica moje drage poznanice. I možda je neshvatljivo kako na neke bliže događaje reagujemo manje burno, a kako sam na ovu smrt ja reagovala vrlo dramatično.

Razlozi tome su mnogi, baš sam ih raščlanjivala posle početkog šoka. Nju, odnosno njih sve zajedno stalno sam viđala na fotografijama koje je ta moja drugarica postavljala, to su dve žene od šezdesetak godina, koje uživaju, putuju, piju koktele, idu na tango i salse, koncerte, vole dobre frajere, cipele, časopise, imaju decu i porodice, lepe karijere, sunčaju se na terasi, dobro se oblače, izgledaju mnogo lepo, uživaju u malim i velikim radostima, kao i u svom prijateljstvu. To prijateljstvo, njegova magija, bilo je nešto što se prelivalo sa tih fotografija, i čega su, pokazaće se u kasnijim komentarima, nekako bili svesni svi. Ono što me je potreslo je to što je delovalo da te žene ne može da ne bude, da je čuvaju ešarpe i male crne haljine, stil, lepi životni izbori, moderni okviri naočara, kao da i pre nje nije umrla već horda kul ljudi, kojima nije pomoglo to što su živahni i puni radosti.

Setila sam se reči moje bake, koja je malo neoprezno, a bogami i nepravedno, tvrdila da i nije neka šteta kad umre neki električar, ali da je za civilizaciju gubitak kad ode neki veliki mislilac, neko ko pokreće i menja svet. Tu nisam saglasna sa njom. Električar može istovremeno da bude i mislilac, a mislilac možda nema pojma stvari koje zna električar. A na kraju nije ni važno, jer je to ljudski gubitak. I važno je kakav je čovek, ali zaista. A onda sam se setila kada se ono desilo u Bataklanu kako sam pomislila – da, to su neki ljudi kao ja, jer vole Eagles of Death Metal. Ali sam na kraju shvatila da i pored toga što je to svakako užasan ljudski gubitak, pogotovo na takav način, znam mnogo ljudi sa kojima delim muzički ukus, koji mi nisu ništa draži od onih sa kojima se razilazim. Nije sve tako crno-belo, kako sam nekad mislila. Da, svi mi što volimo Smiths smo dobri ljudi. Mi kapiramo neke stvari na isti način, ali to ne znači obavezno ljudsku vrlinu. I to sam mišljenje promenila, tj. produbila ga kako je vreme prolazilo.

Ali mi ono nije pomoglo tog dana kada sam čula da je ta žena preminula ne pomislim – kako je moguće da nema nekog ko kao ja voli lepe stvari, izlaske, putovanja, male crne haljine, ko kao i ja ima svoju drugaricu, sa kojom deli sve avanture, ali je sada ostavlja, tako naglo i tako besmisleno. Baš me je slomilo. To je bilo kao neko razbijanje iluzije, iluzije o tome da samo treba da želiš da živiš, da imaš taj drajv i da će sve biti pod konac. Kao da to nisam znala pre toga? Ta žena je imala šezdesetak, a nije kao mnogi koje znam odustala. Nego je izgledala kao filmska zvezda, kao neka Džejn Sejmur, radila toliko toga uzbudljivog, a pokosilo je nju, a ne neku indolentnu vreću? Vraćamo se na moju baku koja bi svakako više žalila ovu ženu, jer je pokretala i menjala, nego nekog ko se nije mrdao. Ali na kraju, izgleda da je potpuno nasumično i to je jednostavno tako.

Koliko me je ovo pogodilo, toliko sam se obradovala venčanju poznanice, nekog koga znam sa posla, sa konferencija, iz pr-a, nekog ko mi je postao još bliži uz pomoć mreža, nekog ko stalno komentariše kako je lepo moje dete, kao i ja kako su njeni sad već veliki sinovi divni momci. Ta toplina u odnosu je nešto što ti nekad ubrizga vitamin u dan više nego neki dugotrajni istrošeni odnos. Odselila se u inostranstvo, udala se, smeje se, baloni Just married, zgodan muž, novi početak, oduševljena sam. Šaljem joj srca i balone i virtuelne šampanjce i kolače. I razmišljam koliko smo srećni dok imamo prijateljice, poznanice, drugarice, drugarice poznanica, dok imamo drugarstvo, dok održavamo kontakte kao da zalivamo cveće, dok verujemo da vredi, dok imamo s kim da delimo taj život!