Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Šalje mi drugarica da bi trebalo da snimaju nastavak Frejžera. Prvo sam se obradovala, a onda pomislila kako bi možda bilo bolje da ne kvare, da ostave jednu od najboljih serija ikada da bude tako genijalna kakva jeste.

Frejžer je meni postao šifra raspoznavanja sa ljudima. Nemam ništa protiv onih koji ovu seriju ne vole, ali posebno volim one koji je vole. To su posebni ljudi. Znam da su oni koji nisu oduševljeni govorili kako su im u ovom inače klasičnom sitkomu fore previše intelektualne, kako se Frejžer i njegova porodica i prijatelji pozivaju na primere iz psihologije, istorije umetnosti, kako da bi razumeo štos moraš da si učio školu i čitao knjige. E pa super, hajde i jedan sitkom od kog mozak ne postaje kaša.

Mnogo volim Frejžera i uvek ga se setim kada jedem jaja i napravim mešanu salatu, jer se u uvodnoj pesmi pominju upravo oni. A često sam baš to jela dok sam gledala Frejžera, kad se pre desetak godina reprizirao na RTV-u. Sećam se da je bilo predveče i da su se moji ukućani čudili što se toliko smejem, jer su tek letimično bacali pogled na seriju i ništa. Ne bih sebe da kujem u zvezde, ali ja jesam najintelektualnija persona u svojoj porodici.

Zašto još volim Frejžera? Jer povezuje sve stvari na koje sam slaba čitavog svog života – psihologiju i radio, a Frejžer je psihijatar koji ima svoju radio-emisiju. Volela sam svaki lik, svaki je bio tako tačan i dobro napisan. Naravno da sam najviše volela Rouz, Frejžerovu drugaricu sa radija. A posebno me je zabavljalo to što sam baš u to neko vreme otkrila da i fiktivni karakteri sa televizije imaju svoju wikipedia stranicu sa fiktivnom, ali vrlo lepo obrazloženom biografijom. Frejžer je jedan od programa na kojima bih uvek ostala i gledala dalje, i ponovo i ponovo.

Takav je i film Živeti u zaboravu odnosno Living in oblivion, u kome ne briljira samo Stiv Bušemi. nego svi. Priča je ukratko takva da ekipa snima film gotovo bez budžeta, a deo filma je i bizarni san u kome patuljak nosi jabuku i ide u krug. Znate o čemu pričam, ako ste ovaj film gledali, a nemoguće je da niste. Ja sam ga bar dvadeset puta gledala samo na pokojnim televizijama Politika i Art. I bilo kad da upadnem gledam dalje, prikovana za ekran, iako film znam napamet. Remek-delo.

Uvek do kraja gledam i sve filmove Adrijana Lina. Oni su kao droga, tako su magnetični i karnalni, i jedino ako negde moram da žurim propustiću Flešdens, Fatalnu privlačnost ili Nepristojnu ponudu. To je moja lektira. O filmu Kako se udati za milionera i da ne pričam, svi znaju kako mi je to omiljeni film i kako ga gledam barem jednom godišnje.

Opet, ima i jedna domaća serija koja me uvek prikuje za fotelju i učini da mi se jede meso sa slatkim sosom od višanja, da mi se jure pretanki rezanci po supi. Mnogo volim priču o popovima Ćiri i Spiri. Volim knjigu, čitala mi je baka hiljadu puta dok nisam znala sama, volim i film, ali mi je najmilija serija. Mnogo je lepo snimljena, autentično, fino i ima neku dobru dinamiku. Sviđa mi se kako je sve to sporo i kako se rasteže kao neko kiselo testo za štrudlu. Vojvođani, sve lagano. Baš volim tu seriju i gledaću je uvek kad bude. Tome doprinosi i magija glumaca, posebno onih čija se iskričavost i romansa iz stvarnog života (Liz i Ričard, Hemfri i Lorin) prelivala u dramsku. Tako su na istom onom programu gde sam gledala Frejžera iskričali i Jula i Šaca.

I na kraju, kad se umorimo od realnog sveta, ima tamo negde drugi realni izmaštani, smislili su ga neki genijalci, da nas prikuju, da ostanemo još, da plačemo, da se smejemo, da osetimo da smo živi, da nam bude drago što smo živi.