Piše Ana Vučković: Digitalna radost

Često pomislim na to da bi svako ko je bar imalo iskren sa sobom verovatno rekao da ga pored filma, pozorišta, burgera, spavanja i seksa stvarno veoma raduje i kada može da skroluje, leži, pije kafu i skroluje, kada ga feniraju i skroluje, kada žvaće neku lepu hranu i skroluje.

Imam teoriju po kojoj bi i moja baba u crnogorskom kršu skrolovala na svom mobilnom uređaju, samo da je bila u mogućnosti, da je to tada izmišljeno, da bi stvari oko sebe, Skadarsko jezero, grožđe i nar, kao i zmijuge po kamenju fotografisala i kačila na instagram i čekirala se u Sotoniću, Bukoviku ili u Gluhom Dolu.

Digitalni svet je kao voda i kao vatra, dobar sluga, a loš gospodar. To sad valjda svi znaju, i oni koji deci otimaju telefon iz ruku, da ne gledaju osamnaesti crtani, i oni digitalni nomadi, što sa svake tačke sveta zarađuju i vesele se svojim novcima i lagodnom životu.

Nije da svako malo gledam u telefon, ali ipak volim. Stvarno volim i tekstove i fotografije, čak uživam i u tome da proveravam mejl i da brišem nepotrebne poruke. Mogu bez telefona neko vreme, iako mi je potreban za posao, ali iskreno, volim mnogo da fotografišem, kačim, lupam srca i palčeve na lepe stvari, koje me inspirišu i raduju. Ii u tome nema ničeg lošeg.

Baš sam nedavno, bivajući na kratkom putu u Kvarneru i Istri primetila da mogu fino da držim balans, da fotografišem, ali da ne budem previše na internetu, jer toliko toga treba videti i doživeti. Javi se kući, proveri koji je dobar restoran ili gde je staro gradsko zdanje, ali ne bulji u aparat, biće vremena, kad dođeš kući, ili čak i pre toga, dok se budeš vozila Slavonijom. Mada, voliš da gledaš kroz prozor dok putuješ, nije ni to rešenje. Bolje gledaj kako promiče Slavonija i kako se primiče Srem.

Reći će vam neki ljudi da je digitalni svet svet bez radosti, a ja sam raspoložena da to opovrgnem sa nekoliko priča i primera.

Nedavno sam postavila fotografiju mame i tate iz mladosti na nekom slavlju, malo zbog toga što su bili mnogo lepi i zgodni (a u to vreme su već imali mene i bila sam beba) malo zbog tanjira i escajga ispred njih. Tanjiri su bili mnogo zanimljivi, sa nekom šarom, odnosno bordurom, koja je izgledala kao nekakav lanac, elegantna i prefinjena. Tako sam i napisala, neko slavlje, mama i tata prelepi, zanimljivi tanjiri.

Uskoro od drugarice iz Pančeva dobijam fotografiju na kojoj stoji vaza, bela, sa braon-plavim lancem, odnosno bordurom. Na vazi piše Park Hotel Beograd. Da, da, ta vaza i ovi tanjiri, oni su u paru, to je to. Prolazi nekoliko minuta, ljudi komentarišu na koga od roditelja ličim, njihove košulje i mini-valove, kad odjednom evo i iznenađujućeg komentara – 16. januar 1985, Hotel Park u Njegoševoj, ja sam bila mlada na toj svadbi. Da, to je bila svadba mamine drugarice, koja me očigledno prati na instagramu i javila se. Mogu da zamislim njeno iznenađenje kada je videla prizore sa svog venčanja u etru. Mnogo mi je drago, pišem mami, njoj je još draže, pogotovo što je sa tom drugaricom izgubila kontakt. Ali eto, frekvencije, taj savršeni lanac, kao na tanjirima i vazi iz finog gradskog hotela povezao nas je ponovo. Kao što to uostalom radi i svaki put kada vidimo fotografiju ili razgovaramo sa onim ljudima koji žive daleko i koje, kao i njihovu decu ne bismo mogli da vidimo uopšte da nije ovih napravica, aplikacija i platformi. Ne menja zagrljaj, ali ti je neko svakako bliži.

Kao što zaista osetim toplinu kada mi odgovori menadžer najstarijeg koktel bara u Madridu, koji sam prepoznala i označila među fotografijama Madrida na izložbi Mad about Hollywood u Kinoteci, naglašavajući kako sam ja, isto kao Sofija Loren ili Đina Lolobriđida išla u taj bar, samo pre četiri godine, na medenom mesecu. Ili mi odgovori neko ko vodi nalog najboljeg sladoleda u Fažani. Da, sve je najlepše uživo, ali i ovo je lepo, ovo su moje mele digitalne radosti.