Podeli
Ana Vučković, Foto: Goran Srdanov/Nova.rs

Trenutak u kome osetiš, a onda i shvatiš sinesteziju je jedan vrlo važan trenutak u životu. Neki za takav termin saznaju tek u srednjoj školi, kada dođu u dodir sa Bodlerom, nekima tek tada bude objašnjeno ono što su i sami osećali onda kada im je četvrtak bio nekako zelen.

Svako pravi svoj registar sinestezija, dobrih kombinacija, uspomena, kao što ću ja kolač od kupina zauvek povezivati sa Rambom Amadeusom.

Naime, mama i tata su me negde u prvom razredu, dakle, kao prilično malu vodili u jedan tada popularan bar, gde je nastupao Rambo. Sigurno mi se spavalo, ali me je preteča noćnog života u mom životu držala u specijalnom uzbuđenju.

I tada sam, kao i sada znala kako da se razbudim, pa sam od mame i tate tražila da mi naruče tortu od kupina. Bila je skoro ponoć, a ja sam jela i obećavala mami i tati da ću ustati sutra za školu. Zahvalna sam im što su me pustili da naučim da uživam i da započnem takozvane ceremonije, koje praktikujem čitavog života.

A kakve su te ceremonije? One su nešto što praktikuju svi ljudi, ali ih možda samo ne zovu tako. Najjednostavniji primer je to kada jedete ležeći i gledate film. Ceremonijama nazivam sve one trenutke kada ugađam sebi, a toga sam svesna i time pojačavam zadovoljstvo, pravim od toga praznik, oazu smisla, kada umačem keks u hladno mleko, uživajući u jednoj od najboljih prehrambenih kombinacija ikada.

Za ceremonije je važan i kontinuitet i snaga doživljaja, neki mogu trajati kratko kao slušanje omiljene trominutne pesme, za mene je to Springstinova Cover me, nabijena strašću i energijom, koja prožima telo, ali su moje omiljene ceremonije i one duže, koje uključuju mnogo obrta i sadržaja.

Zašto sve ovo pričam? Zato što je pre nekoliko dana, na Đurđevdan riječki dj Smeđi šećer odlučio da, zbog simbolike datuma pušta romski beat, sve same bisere, od poznatih pesama slavnih Redžepove i Bajramovića, do opskurnih singlova sa ploča kupljenih na buvljacima, pesama i izvođača koje je retko ko čuo, za razliku od ovog entuzijaste.

Takve ljude volim, one koji i sami znaju da naprave sebi gušt, da naprave ceremoniju i za sebe i one oko sebe. Čekala sam taj dan, sipala sebi špricer, napravila sebi, mužu i detetu malu slavu, iako ovu ne slavimo. Ali tog dana smo slavili kao i dj koji je u svojoj kući, negde u Skandinaviji gde živi, jer je naučni radnik, skakao, grlio se sa ženom i decom, ređao muziku do dva ujutru, deleći sreću sa svima koji su bili na njegovom jutjubu.

Moje ceremonije su i savršene kombinacije i sled događaja, spremanje za grad, zbog odlaska u bioskop, pa na večeru, moje ceremonije su i kada mesecima pre odlaska na putovanje istražujem plaže, muzeje, skrivena mesta koja navodno nisu otkrili turisti, kada pre ili posle filma čitam sve o njemu, o priči, glumcima, trivijama sa snimanja, da zaokružim celinu.

To je i dvadesetčetvoročasovni Olimp, ceremonija kao takva. Ceremonije su radovanje i imanje vremena za sebe. Zapravo, one su svest da ste zaista uhvatili vreme za nešto što vas je zaista ispunilo istinskom radošću.

To je i leganje u novu posteljinu, krutu od pranja, koja miriše na čisto, to je kada radiš nešto prijatno, a znaš da posle toga sledi takođe nešto divno, kao kad jedeš sladoled, a znaš da te na dnu korneta čeka onaj čokoladni trouglić.

Komentari

Vaš komentar