Prošlu godinu pamtiću i po jednoj mudrosti koju sam izrekla, a to je da ako bi postojala top lista šta najviše volim - najviše volim svoje dete, pa da jedem. Mnogi su razumeli i prepoznali se.

Baš u prvom danu nove godine slušala sam na radiju emisiju o kompozitorskom radu Vokija Kostića, a onda se setila i njegovog nenadmašnog kuvara, kao i emisije u kojoj je jednom gostovao i u njoj pričao o tome koliko voli da kuve i da jede. U jednom trenutku bio je toliko bolestan da nije smeo više da jede masno, a onda je sanjao hranu, u san su mu dolazile šnicle, bečke i faširane, koje je razmicao i kroz njih plivao. Ovo mogu da razumeju samo oni koji vole da jedu.

Potpuno logično, njegov kuvar se i zove genijalno „Kako sam pojeo sebe“. Kada se setim Vokija i njegove muzike i kuvara na pamet mi padne i kako se nervirao u svojoj emisiji što ljudi mešaju pojmove tatara, tartara i taratora. Mislim da stvarno nisam žderonja, ali baš volim da jedem. Ne sanjam još uvek kako plivam kroz šnicle, ali ponekad sanjam kremaste kolače, ja u snu kao otvaram ogromnu kutiju i unutra su šareni penasti kolači. Nešto kao u Mariji Antoaneti.

Ipak, retko sanjam hranu, valjda ljudi sanjaju ono što im fali na javi, a ja ipak jedem. A šta je ono što volim najviše, iako ne smem često da bih izgledala kako-tako? To je burek, skup masnih kora, nešto najlepše ikad. većina ljudi najviše voli sa sirom ili onaj za koji bi Bosanci rekli da je jedini pravi – sa mesom. Ipak, kao što sa zrelošću ljudi otkrivaju sa ponosom neke od skrivanih istina svog karaktera i života, tako je sve više onih koji su se pridružili mom klubu ljubitelja praznog bureka. Čini mi se da ih ranije nije bilo mnogo, ali sam nedavno na objavi prijatelja koji je baš gurman videla da nas nema malo. Šta bi bile predpostavke o nama, ljudima koji baš ovakav burek najviše vole? Da su to temeljni ljudi, koji cene ono bazično, a ne nadogradnju, oni koji traže da ono esencijalno bude valjano, oni kojima ne možete zamazati oči nekakvim nadevom, ma kako on bogat i ukusan bio.

Ima jedna pekara na Crvenom krstu gde je legendaran, ima jedna mala pekara u mom kraju gde je takođe jako dobar. Sve volim, može i spanać, može i sir, jedino čemu nisam sklona, mada ko voli nek izvoli su nove kombinacije ukusa pice, eurokrema, čak i kolenica nije mi nešto. Back to the basics! Ili sam barem ja taj tip, koncentrovan, originalan, bazičan ukus nešto je za šta sam ja uvek. Sve probaj, ali drži se onog bazičnog – to je moja mantra! Zato je prazan burek harmonija kora, ona isprepletana unutrašnjost sa masnim zadebljanjima – ima li šta lepše? I da, nikad ga ne jedem u komadu, nego ga razlistavam. Ali svima ostavljam da rade kako oni vole.

I da ne bude da sam dosadna sa sveopštom prazninom ukusa, mnogo volim vojvođanske fore – slatki burek – sa višnjama ili jabukama. Mislili ste da je pita vrhunac? Burek testo, sa slatkim nadevom je nešto što baš volim. Naravno, ne mora niko da se složi, svako će naručiti i osmastiti prste svojim omiljenim. Eto, jedino ne razumem one koji jednu burek nožem i viljuškom. Mada, i za njih imamm razumevanja ako negde brzo moraju da stignu ili na sebi nose svilu, pa ne bi da se upropaste.

Srećna nova godina i srećni vam svi bureci 2021. A dobra mi je paralela mog omiljenog praznog sa ovom godinom u koju smo zakoračili. On je nešto naizgled prazno, što će zapravo tek u žvakanju i uživanju dobiti svoj smisao i punoću.