Piše Ana Vučković: Bri

Piše: Ana VučkovićMogu to i da objasnim jednim primerom iz daleke prošlosti, u kojoj sam išla u školu. Tada bih se, ako ne mogu da rešim prvi zadatak na kontrolnom iz matematike, umesto da probam sa drugim ili trećim, grčevito držala baš tog prvog, i beskrajnih pokušaja da završim baš njega. Ako ti nešto ne ide, idi dalje, gubiš vreme - to su bili dobronamerni saveti koji tada nisu lako ulazili u moju tvrdu glavu.Ali, umesto da sa godinama budem sve zadrtija i krutija, ja sam vam, dragi prijatelji, sve blaža, nalik na jedan od mojih omiljenih sireva - na bri. Bri ima onu finu sedefastu skramu, dakle, ipak neku čvrstinu, ali je unutra kremast i mazan, nonšalantan. Takva sam i ja postala, a tek ću biti. Mali ciljevi, mala zadovoljstva, mali zadaci i lepa mala rešenja, kao kolačići ili kamenčići u mozaiku nekakvog prosečnog dana.Svakog dana uradi ponešto dobro ili lepo za sebe. Pre samo nekoliko godina pljunula bih gordo na ovakvu srednjeputašku, dosadnu bapsku sentencu. Mali ciljevi bili su mi mrski, a onda sam shvatila sa je dobar deo moje frustracije u ogromnim ciljevima i nemogućnosti da ih do uveče, do leganja zaokružim. Ali, nekada nisam ni legala. Sada se bogami štedim. Mora da se spava, mora da se čuva zdravlje, zvuči dosadno, ali je istina. Nije da sama sebe mazim po kosi i dozvoljavam sebi da ne radim ništa i non-stop se previjam po svilenim posteljinama, kao Zolina Nana, koju uvek zamišljam kako u negližeu odmotava jednu po jednu bombonu i jede li jede.Ja radim mnogo toga, ali ako ne stignem danas, sutra ću. Ako me pokosi dabldeker, kojih kod nas inače nema, kao što peva Stiven Patrik, ili me poklopi talas nepostojećeg mora, onda u redu, posao će ostati nezavršen, ali to onda neće biti ni važno. Ali ako dočekam sutra, biće svega, sve ćemo utanačiti, poslati, napisati, sa svima se videti, sve popraviti, i biće to dobro.Nije to samo onaj entuzijazam nove godine i novog lista, stvarno osećam, i to već nekoliko godina, da moraš da svakog dana uradiš nešto dobro za sebe, da ne bi crko. Ne možeš da daješ drugima, a ništa sebi, ne možeš samo da radiš i ispostavljaš rezultate, da budeš tačan i bezgrešan, treba sebi dati neki impuls, jer ćemo svi završiti na istom onom tihom mestu. Nedavno sam, ponovo listajući svoju knjigu videla da tamo piše Ana Vučković (1984 - ). Bila je tu ta crtica, a i u tekstu u knjizi pominjem to kako ne volim da mi stavljaju crticu, jer ko zna, možda se volšebno pojavi eliksir, neka tinktura, pa da ne mora da se umire.Ali i ako mora, hajde onda svakog dana nešto lepo. Kao što je knjiga Grejsona Perija o umetnosti Igra za galeriju, ekler od pistaća, kafa iz fildžana, dva sata sa prijateljicom, lukuz stavljanja maske čije se dejstvo čeka 45 minuta. Tu su i nove veštine, ali ne u smislu da nešto morate da naučite, jer to nam se svima popelo na glavu. Ne to, nego pravljenje domaće paste sa drugaricama, što sam ja radila pre neki dan. Nešto zabavno, nešto što vam se radi, ma šta to bilo. Jedna stvar dnevno.Možda baš prepečeni hleb i fini sir za doručak. Možda baš bri.