Moje dvogodišnje dete je naučilo da broji do deset, i svaki put kada dođe do deset on sebi kaže: Bravo! I sad nešto razmišljam, zašto ne ostanemo pri tome i kasnije, da sebe pohvalimo kada uradimo nešto lepo i dobro?

Mnogo je stvari iz detinjstva koje posle nekog vremena prestanu, a bile su divne. Kad smo mali svi crtamo i pevamo, a kako idu godine samo retki ostaju pri ovome. Onda shvatiš da si netalentovan i prestaneš. Takođe, kada si mali, ne samo da je u redu, nego je i pohvalno ako si debeljuca, bucmaste bebe su slatke, a debeli ljudi su za prezir.

Zašto vam se sada, kada imam trideset i kusur ne sviđaju moji zarezi na butinicama i stomačić kao na nekakvom trolu? Zašto je to tako i zašto su neke stvari dozvoljene i poželjne samo kad si mali? Zašto sebi ne kažeš bravo i sada kad uradiš nešto dobro? Zapravo, neki ljudi to i rade, ali postoji mišljenje da i tu ne treba zastraniti i sebi bacati pet za svaku glupost.

Kao i obično, najbolje i najteže je biti umeren. Kakav užas od umerenosti i od onih koji su u stanju da uzmu jedan kolačić posle ručka. To su što sa švedskog stola uzimaju narandžu i đevrek, uživajući u svojoj umerenosti, oni koji mogu da se suzdrže. Mnogo stvari nisam uspela, ali barem znam da interno sama sebe pohvalim, da snizim kriterijume i živim u miru. To ne liči na mene, ali uspela sam da postignem neki zen, pa da se ne samobičujem kada primetim da imam stomačić ili da sam u nečemu preterala, da sam u nečemu pogrešila ili nisam najbolja.

Živeti u miru sa sobom postao je veliki luksuz i privilegija, i momenat u kome mi je drago da se ne pitam za gomilu stvari mi strašno prija. Biti umereno ambiciozan, a opet i protiv svoje volje relativno uspešan je dobitna kombinacija, barem za mene, i zato sebi kažem bravo. Odnosno Brava! Jer bi tako rekli Italijani, brava je u ženskom rodu. Tako ja nekad napišem drugaricama kada im nešto čestitam ili hoću da ih obodrim. Brava! To brava me podseća i na životinju brava, na bravetinu, i na Kosta Bravu i na patatas bravas, krompiriće koji se često i jedu na plažama Kosta Brave.

Grč uspeha nije za svakoga, ima ljudi kojima to prija, svakodnevna napetost, Vol Strit, sastančenja, velika lova i velika odgovornost. Ja, iako ekstrovertna, volim nekih dana da budem nevidljiva, a uz neke živote ne ide da budeš nevidljiv. Meni je najbolje da sam kao nevidljiva, pa da se kad to želim vratim u igru sa svim svojim jarkim perjem. Kako ide vreme sve sam manje stroga i mislim da je to dobro. Opterećuju me ljudi koji svakog moraju da iskritikuju, kojima bukvalno svako smeta, ljudi moralne vertikale i horizontale, oni za koje su svi debeli, nemoralni, glupi, ali i oni koji to prenose i na sebe.

Ako ništa, ova zrelost četvrte decenije trebalo bi da donese zadovoljstvo samim postojanjem, zdravljem, činjenjem malih dobrih koraka, uživanjem u uživanju. Nije baš da se, kao moja poznata komšinica Zvezdarka budim sa Dobro jutro, lutko, ali umem sebi povremeno da kažem, kada osetim da je vreme – bravo, brava!