Svaki put kad vidim rokabili devojku pomislim kako sam vrlo lako to mogla biti ja.

Jedno vreme svog života želela sam da izgledam kao Beti Pejdž ili pin-up devojke, a onda sam ipak odustala, jer je to samo jedan stil koji volim. Jedan od problema koje imam, mada to i ne moramo da posmatramo kao problem, jer nije ništa dramatično, je taj što mi se dopada premnogo stvari u životu, mnogo različitih stilova i ne mogu da se odlučim, jer sam sve to ja. Tako sam mogla da izaberem da ošišam šiške, da budu ravne, da nosim uvek crveni karmin, maramu na glavi, neke lepe tetovaže (na ramenu rokabili devojke tetovaža rokabili devojke kojoj je na ramenu tetovaža rokabili devojke i tako u krug), koledžice, ženstvene haljine sa pojasom, mačkaste naočare. U tom stilu sažima se sve što volim – referiše se na pedesete, začetke rokenrola, naglašena je ženstvenost, a opet si nekako bad girl.

Sa druge strane, volim da, koliko mogu u jurnjavi, gradskom prevozu i u redu u PIO fondu podražavam i stari Holivud. Glohnaste haljine, svilene zlatne bluze, ukrasi za kosu, trake, tijare, predimenzionirane šnale. A onda ima dana kada mi se nosi samo bela košulja, krute kragne, uštirkano i farmerke. I glomazne cipele u kojima nema ni E od elegancije. Tako mesec dana, a onda mi se nose kožne mokasine i mornarska haljina, jer mi se putuje na Mediteran među kamene kuće. I kako onda izabrati jedno kad voliš sve? Da, to je sjajno, onda možeš stalno da menjaš stilove i budeš u skladu sa svojim raspoloženjem. A opet, nešto u meni nije baš srećno zbog te odluke, sviđa mi se taj konačni izbor. Rokabili devojka je rokabili devojka i kod nje sve prolazi kroz taj filter. Odluka je donesena, a mi koji idemo iz stila u stil kao da nismo dovoljno dosledni.

A nisam takva samo u izboru onoga šta ću da obučem. Lako sam mogla da budem i slikarka. Baš sam se dugo time bavila, i sigurno ne bih bila nesrećna. Imam apsolutni sluh, pa da sam nastavila sa muzičkom školom i školovala glas, mogla sam i time da se bavim. Ne kao operska, ali verovatno kao džez pevačica. I sad nekad kad slušam Elu ili Dajanu Krol, pevam uz njih, pritom je Dajana rođena istog dana kad i ja. Ali nisam, kao što nisam nastavila da kidam hemiju kao u srednjoj školi.

Mnogo toga možeš da budeš i možeš nekoliko puta da napraviš izbor, ako imaš sreće. Mene sve zanima. Dobro, ne sve, ima stvari koje me ne zanimaju uopšte, kao naoružanje ili ratne strategije, ali će mi život biti kratak da se posvetim proučavanju antike, a to me neizmerno zanima. Da me zanima samo to ili još samo jedna kompatibilna disciplina, kao – antika i kuvanje, bilo bi sve odlično. Ali ne, mene zanima i pomenuti Stari Holivud i volela bih da se nekad bavim baštovanstvom, ali i proučavam street art. Sveopšta rasplinutost.

Pored kreveta stoje stare, a u kuću nadiru nove knjige i ko će stati na put sadržajima koji vas mame. Volela bih da imam sve vreme sveta da proučavam stare fotografije ili fotografiju uopšte, ali i da putujem svuda, da čitajući Koena odem na Hidru, a onda se i zaista ovaplotim na Hidri.

Svako moje interesovanje može da bude za doktorat. Zato i nisam upisala doktorat. Neke ljude zanimaju dve, tri oblasti i oni umeju da suze, da se opredele. Ja ne, pa zato nastavljam (bezuspešno) da istovremeno radim i budem sve, sve što mi padne na pamet u svetu haosa, kakofonije, užasa, interdisciplinarnosti, kombinovanja, u kome obuvam rokabili cipele, slušam Stray Cats, ali navlačim hipi tuniku, mešajući stilove, mešajući sve.