Jedna od mojih najvećih tinejdžerskih fantazija bila je da hrana koju volim ne goji, da postoje dijetalni slatkiši.

Na jednom putovanju sam otkrila madlenice, kao one Prustove, samo bez šećera i sa integralnim brašnom i kupila sam pola kila. Slistila sam sve to, jer je, naravno – dijetalno. To je nešto slično kao kada mi je baka govorila da mogu da jedem šta hoću, ali bez ‘leba, jer je tad dijetalno. Tako i sada slepo verujem u to, iako znam da nije potpuno tačno.

Nije poenta ne jesti, mogu ja da ne jedem, ali neću da ne jedem, baš želim da mi bude lepo. Mogu da trpim, ali zašto bih? Zato mi je sa jedne strane veoma drago što je sve više poslastičarnica u kojima se mogu naći ili naručiti presne torte, one bez šećera, sa urmama ili slično. To je super i za mene, a još više za one sa zdravstvenim problemima, koji sada mogu da se zaslade.

Uvek mi je bilo smešno kad neko kaže da će se zasladiti. To mi zvuči nekako naivno i nevino, neko će pojesti kockicu čokolade ili majušni kolač. To su umereni ljudi koji nikad i nisu morali da fantaziraju o svetom gralu kolača bez kalorija, jer su, obdareni umerenošću mogli svakog dana da uživaju po malo, a ne kao ja.

Otkriću vam tajnu, uđem u prodavnicu zdrave ili zdravije hrane i kupim integralne vanilice. I da, osećam da se od integralnih neću ugojiti i da za sebe radim nešto dobro, iako znam da je to laž. Pogotovo mi je divna ta samoobmana u kojoj ne kupim dve, tri, nego tražim da mi ih radnica sipa lopatom. Tada sva srećna izlazim iz prodavnice i idem ka trolejbuskoj stanici koja je na dva minuta. Do stanice ih nema, a nema ni griže savesti, jer je sve integralno i bez šećera. Laž! Evo, već su se zalepile za bokove.

Razlika je u tome što ja nisam više ista klinka koja je maštala o slatkišima bez šećera. Nekoliko je razloga za to. Prvi je taj što sa zrelošću dolazi izvesna količina bezbrižnosti. Ok, pojela sam ovo ili ono kalorično, baš me briga, imam stomak, ok, nije ni to najgora stvar na svetu, ako budem vežbala i trčala, skinuću ga. Drugi razlog je taj da moje telo mrzi veštačke zaslađivače, a bogami i neke prirodne. Naime, primetim ja kako me boli glava svako malo, i shatim da je to uvek posle dana u kome sam jela kolačiće sa melteksima ili nekim drugim sličnim tricama. Moje telo ih odbija, moje telo koje očigledno ne želi ništa manje od žutog šećera.

Sećate se kako smo kao deca fantazirali da se od šargarepe goji, a od sladoleda ne, nego se čak i mršavi. Zamisli mršaviš od straćatele ili slane karamele? Pričala sam sa mamom o tome kako joj nikad nije bilo loše od pice ili sladoleda, a kako joj je od svakojake zdrave hrane grgoljilo po stomaku. Razno zrnevlje ume da napravi problem, iako ga volim. Ali da, i raspoloženje i životni elan su mi uvek na visini posle pravog punomasnog italijanskog sladoleda. I životna radost. Iako volim i brokoli i spanać i salatu. Ali sam saznala koji me zdravi slatkiši ne rade. Ima tu i tamo tih presnih kolača, u kojima nema ništa veštačko, nego urme i bademi.

Sve je to super. I stvarno se osećaš dobro, i nekako sito, a nisi se usvinjio. Mada, i tih zdravih kolača pojedem dvanaest, a skupi su. I pored svega toga, mislim da ništa ne može da se meri sa osećajem kad se u starinskoj poslastičarnici ošuriš od baklava i krempita, kada krvlju projuri nezdravi, prelepi beli šećer. Nije slučajno to da se moje dj veče jedno vreme zvalo Anči i prosti šećeri.